Delo

НЕКОЛИКЛ УОТАВНЛ ППТЛН.Л 595 Представнпштва у таквом случају, умесно .је ппак поставити иравило да за владу која хоће да влада уставно у пуном смпслу речи може иматп разлога да одлаже Народно Представништво само онда кад је уверена да може радити с Народнпм Предетавништвом које одлаже н кад је озбиљно решена да с њиме иокуша рад пошто нстече рок одлагању. Одлагати седнице Народног Представништва у намери да се Скупштина распусти чим рок одлагању буде пстекао, значи: изигравати одредбу уставну која утврђује крајњи рок, у ком се, кад је Скупштина распуштена, имају извршнтп нови избори. Устав се од *године 1901. ннје ничим оградио противу могуће злоупотребе, да влада која бп хтела „ради пзборне снреме*4, како се то каже, тим начином, одлажући најпре Народно Представништво па раснуштајући одмах за тпм Народну Скуиштину, нродужити онај рок којп је Устав утврдио за нове изборе у случају распуштања Народне Скуиштине. Не треба, међу тим, мислити да је ту могло бити какве омашке или заборава. После искуства које је Србија у том погледу имала за време либералне Авакумовпћеве владе у годинн 1892. таква се евентуалност није могла изгубити из вида. Што ипак нпје учпњен пнкакав покушај да се таква злоупотреба спречп, да таква празнина у Уставу не остане, једнно је с тога што .је немогуће наћп формулу по којој бп се н тај циљ постигао н у исто време оставило довољно слободе кретања владн у свим приликама ко.је могу наступити. Није у осталом могуће све тачно регулисати до детаља уставним одредбама које се као темељ чптавој државној организацији п свим установама државним пре свега ие смеју излагати честим променама п поправкама н које, према томе, морају иматп довољно гппкости да одговоре разноврсним потребама и одоле разноврсним прилнкама које се могу јавнтн у животу државном. Устав наш данашњп, дакле, руководећн се таквим назорима п водећп рачуна о сваковрснпм потребама. није мислио да сме категорпчкн забранитп, да се одлагање седница Народнога Представнпштва употребн радп нродужавања уставнога рока за нове пзборе, кад се Скупштнна мислн распустити. Он је у том ногледу п после жалосног искуства од 1892. год., морао остати на истом становишту на ком ,је био п Устав од године 1888. II према томе и данас као и године 1892. раснуштање Народне Скупштпне пепосредно после одлагања Иародног Представнпштва, пли бол.е одлагање Народног Представ-