Delo

О ПОЛИТИЧКИМ РЕФОРМАМА У СТАРОЈ СРБИЈИ И МАЋЕДОНИЈИ IНАСТАВАК) II Ма како да су резултати европске интервендије у питању о реформама у разна времена били неједнаке вредностп, стојп псторпјски факат да је Турска у сва времена под утицајем те спољашње акције нпак предузимала пзвесне реформе у својој унутрашњој организацији, хотећи тиме као уверити Европу о својој готовостн, да изађе на сусрет оним европским жељама. У претходним врстама већ су поменути главнп почеци тнх рефорама. Али је овде место поменути да интензнвнији турски рад па том иољу пада нарочито у период турске исторнје од париског мира. Последица оне дипломатске акцнје у Турској носле париског мира било је то, да се Турска тек од то доба ако и не одмах, одлучнла да у јачој мери уводп реформе. Њен реформаторски рад у овом добу нарочито се обрнуо једној легислативној струји. Пернод рефорама, који је у Турској добно карактеристичан израз танзимат илн иреуређење у царству, н који је започео ђулханском картом, претворио се пза хатихумајуна у период, у коме је Турска нзменнла своје дотадање јавно право по свима гранама. Тај је период нарочито нспуњавао шесту и седму десетину прошлог века. Пзгледа као да се Турској чинило да је за могућност ма какве коренпте реформе нрва иотреба створитп што већу колнчнну закона п реформу у опште тнм правцем упутпти. Отуда за време од неких двадесетину година, колпко је протекло од париског до берлпнског конгреса, ми видпмо осем рефорама на пољу адмннпстра-