Delo

4 П Д Е Л О Ни њесте иримили, иа пенатаннјв књига прковних. 'Јашто да нас ллди бешчесте, и то јавно у листови опипн: а нризнати морамо, да имају ираво. Сваке би голгне по једна књига м»> ма у Срему изићи полезна, [»елигиозна. за дјевЈгце особпто. Ја ово иишем (као што видите) мојом руком ^ез концепта. рад сам да свет наш на нас не пљуЈе, а да нисам у овој хаљини, ја бих се светно или ругао.

Мени је жао једном рјечију, што се тако, и праведио, о нама пише и гов' : * (и, о Сем нарији стр. 40—41). Кад се иомнслн, да откако је карловачке митрополнје, није у њој било онаких глава — а тешко ће кад впше и бнти — као што их је било за време Рајачићева митрополиеања. натријарховања, тако н. пр. од нтадика су били један Нантелејмои Живковић, па Евгеннје Јовановић, доцннје Арсенпје Стојковић, /1укијан Николајевић, од архимандрита један Сергнје Каћаиски, Никанор Грујић, од дворских кал\*ђера један Герман Анђелић, Теофан Живковић, Оефан Павишеввћ, Георгнје Војновић, Иларион Руварац; па поред свега тога, за цело то време — сем гра.матике словенске од владике Евгеннја Јовановића ни.је ни једна богоеловска књига од њих написана и издана! Већинаје Рајачићевих придворних калуђера ировела време ш> каицеларијама, пишући и преписујућн процесе његове с разним властнма н влад1псама. Рајачић не само да сам није пмао љубави за књижевност и да је нпје нотпомагао, него је мрзео и није трпео, да му се калуђерн баве књижевношћу. Кад је оно 1856. Рајачић бно позван из Беча, да пошље кога од свештенства, да води коректуру при прештампавању црквених књига; уместо, да је за коректора послао дорасла човека, послао је свога љубимца, проту земунског Лазара Савића, који је које због евоје невештпне и незнања, а које због познатог комодитета, неколнко хиљада форнната штете направио државној штампарији. Хиљадама н хиљадама табака морало се уништити, теје тадашњи протосиђел, а доцније бококоторски владика Герасим Петрановић, започео посао изнова, и довршио пеколико књнга; а да је за коректуре постављен бно вешт човек, иаштампале би се тада све црквене књиге. Нема сумње, Рајачићје био мудар и слаткоречив. Личанин, те ип.је чудо, што су га многи и многн уздизалп као узор родољуба п архпјереја.