Delo

II Е В Ц II 429 Мајстор се диже и чннн јој места. — Одп, оди, тетка Злато. Стојан ће ти певатп. Камо Софка? ^ лази н Софка и као укопана стаје преда њ чупкајући прсте. — Идп, — велн јој отац и показује до Стојана. Де нешто заједно отпевајте нам... Па, а то је Јовану врло драго, што њега не заборавља, окреће се њему, Јовану: — Јоване, оди ти. Рашчисти софру. Дизај ове чаше. II дај, наточи ново. II кад Јован распреми, донесе ново, тазе вино и то у великом бокалу, изређају се онда, па одахнувши, као свршивши све што претходн, повнчу Стојану: — Де! — Коју ћемо? тихо пита Софка Стојана. Клекла до њега. Повукла јаче бошчу испод себе, да јој се можда обла, мека колена не би оцртавала, видела. А њено, кошчато лице букнуло. Груди широке, пуне, обухваћене тесним минтаном, брекћу јој, те се чисто видн како се минтан по среди прса јој разаппње, раздваја, те покаткад као да јој се забели кошуља, недра. Међутим Стојан још стндљивнји. Она кадгод п погледа у њ, али он у њу никако. Сав се губи од стида. Мајка му почне гласно да разговара, а не ради разговора, већ као да хоће својим гласом њега да охрабри. — Де, Стојане, почиње опет мајстор. Хоћеш впна мало, сннко? — Па знаш — место њега одговора му мати — да ми он не пије. — Е дајте му воду — заповеда мајстор — нека грло окваси! Донесу му воду. Стојанјесамо окусп. II напослетку немајући већ куда, пита је: — Коју ћемо? — Коју ти хоћеш! Чује се како Софка једва чујно, меко му одговара. Запевају. Пспрва дрхте, снебпвају се. Црвене. Софкнн се глас више чује него његов. Као да она пева, предводн, а он је прати. Али кад се отпусти, уђе у песму, као загреје се, па, не отварајући очп, дигне главу, отвори уста и запева Дело књ. 26. 29