Delo

4-28 Д Е Л 0 срећан што му он одобрава, смеје му се што је такав — као увек, не може да издржи, већ он први почне, одговара: — Ете тако! II срећан, црвен, већ раскопчан, као у инат, још .јаче се нзваљује... Сви већ онда почну. Соба гостннска наиуни се. Управо соба, ходнпк п кујна, и опа друга мала соба, остајући широм отворене, постану као једно: осветљено, пуно, топло, а опет што је најдраже, што највнше човека расположава, то је што човек осећа како је то сигурно, кућом, капијом ограћено, затворено. II већ одмах тада, као увек, зову Стојана. — Стојане, зову те! Стојан некако млако, знајућп унапред зашта га зову, полако улазп. -За њим п Јован. Јован, као увек, уђе неприметно. Стаје до врата, једно, да послуша ако што треба; друго, да оиако с врата, с највишег места, може да гледа све, целу собу, све њих. Ниди широк покровап, јастуке, алн већ изгужване, савијене, софру пуну, препуну сахана, јела, костију, чаша, а око софре свп онп. У челу Хаџи-Риста, само од пића, задовољства, сада више са забаченим, уздигнутпм фесом, те му се пз колпје впше видп чело, ситно, суво лпце. Отац Сарајдаров онако заваљен, у сељачки обучен, раскомоћен. Па сам мајстор, обрпјан, насмејана лица, зава.вен, лактом се одупнре о јастук иза себе. ГГа други, остали. Лепи Васа, впсок, пун. ознојен, у средн жена и девојака. II све то у широкој собн, са широкпм прозорпма, сниском таваницом, п освет.кено. Само Стојан одвојен, на другом крају покровца, с-проћу свих сео, али смерно, на коленнма. Штрчи му алев фес на глави и одудара од његова дугуљаста, бледа лица. Као пред мајстором, очп оборио и чека зашта га зову. — Стојане, синко, де са Софком... да нам отпевате по једну — радосно вели мајстор. А некако светла ока, радосно, погледа у Хаџи-Ристу. Радостан је, ужива што ће се сад Хаџија Стојановом песмом нзиенадити. Затим зову Стојанову мајку која, као увек, знајући да ће да је зову, да бн то као што више упало у очп, тада је чак тамо удно кујне, спрема, ређа судове. Улази она. Зна зашта је зову, али опет, сва срећна, пита: — Шта ме зовете?