Delo

322 Д Е л 0 врло јасно, не нађем ли у њем среће, поћи ћу на онај прошнрени жпвот п слободу, коју дају новци, и у толико ће бнтн боље за ме, у колпко ми пође за руком да на том и останем“. Последњи догађајп су га утврдили у том мишљењу. Заиста од осећаја долазило му је само разочаравање. Од те сетве добпвао је грку жетву, док му успеха, за који је дознао, а којп човеку живот снаже, даваше једино овај дом. Сам је Полањецкп потпуно нзненађен мислио: да је то одиста тако; али ннје било тако. Осећао је он како је уско то задовољство, које му може дати радња, али је у исто време сам себи говорио: кад другога излаза нема, и треба и поузданнје је да се на том и остане, јер је боље бити само трговцем, који има у радњи среће, него романтичарем, којега свако вара. Од смрти Литкине се потпуно био решпо да угушн у себи све жеље, којима стварност није могла дати одговора, а које нису доносиле ништа друго до једа, Бпгјелу је очигледно мило било за такав обрт у отрака му, што је радњн могло донети толико користи. Полањецкому ипак ннје било могуће за неколнко недеља постатп потпуно равнодушним, што је било у тесној вези с његовнм срцем, те је овда онда обилазно Литку, чији је надгробнн камен покривало бело зимско иње. Два пута је нашао на гробљу н г-ђу Емилију с Марином. Једанпут их одвео до града. Г-ђа Емилија одмах удари у захваљпвање што се сећа њене Лике. Опазио је Полањецки да она то чини врло мирна изгледа и разумео је тај мир, кад му она при растанку рече: „Менн је сад једнно у памети то: да она живећи овако сама у вечностн, сматра овај растанак да је тако кратак као трен ока, и ви не знате како је то велика утеха, да се бар не уздише.“ Полањецки рече у себи: „Али што да то не знам, не знам!“ Па ипак дубоко убеђење којим је говорпла г-ђа Емилија јако га је зачудпло. „Ако је то и обмана“, говорио је, „то су заиста животворне обмане, кад и из гробне раке могу да сисају сокове за живот“. У осталом у разговору нрвом који је имала с Полањецкнм Марина је иотврдила: да г-ђе Емилија живи само том мпшљу. По цели дан ннје ни о чем другом разговарала него само понављала једно те једно: да је смрт с божје тачке гледишта растанак на тренутак, те је та сталност почела већ узнемираватн Марнну.