Delo

324 Д Е Л 0 који пзузетно чинп снлан утисак на његове мушке нерве, и сад кад се њено чело мало што није дотакло његовога, кадјеједним погледом ока прегледао све њено смагло лице, њене заруменеле образе што се беху нагли над цртежем, осетио је да га њој нешто вуче некадањом снагом и узаврела му крв стаде доноснти у главу н неке чудне мисли. — Да јој сад нешто окупим љубпти и очи и уста — дође му на памет — баш сам радознао: шта би она радила! II у неко време баш га спопаде жеља да то и учнни, па ма је н смртно увредио. За оно што га је тако дуго отпскивала, за толнко неспокојство, тугу и јад, хтело му се такав тренутак наплате, а можда у исто време и освете. Дотле је Марина загледајући свој посао говорила даље: — Сад ми се ово чини још ружније него синоћ. Сад за накост дрва немају лишћа, те не могу да нађем модела. — Не, није то баш нп мало ружна група — рече Полањецки. Само ако та дрва треба да претстављају г-ђу Емилију, Литку н мене, што сте их направили четири? — Четврто сам ја — одговори Марина сасвнм несмело. II ја бих волела да тако негде растем у друштву.... Полањецки погледа брзо у њу, а она увијајући поново фотографпје поче као у хитњн говорити: — Колико ли ми ствари само везано са успоменом на то дете!... У последње сам време била непрестано само с њом н Емилијом Ема је за мене сада најближе створење.... II ја сам прннадала њима, као и вн.... Не знам како да кажем.... Било нас четворо, а сада остало само троје — које Литка спаја

Она нас је спојила. Ја сад чим на њу помислим одмах помислим на Емилију п вас Зато сам се решнла да нацртам четпрн брезе, а видите да има н четнри фотографије: једна за Ему, једна за мене, једна за вас. — Хвала, госпођице — рече Полањецки иружајући јој руку. Марпна му стеже руку врло срдачно и рече: — Ради успомене на њу ваља нам заборавитп све старе .увреде. То је већ учнњено — одговорн Полањецкп. — А што се меие тиче, ја сам волео да се то десило п много пре смрти Литкине. Унраво отада н почиње мо.ја крнвица, за ко.ју вас молим да ми опростпте.