Delo

НОРОДПЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 325 Она му опет пружп руку. Полањецкп се ;за тренутак коле€»ао: да ли да је прптпсне на усне нли не, али ипак не учини то, него рече: — Је ли мир? — II пријатељство? — одговори Марпна. — II пријатељство. У њеним очнма сину дубока и мнрна радост, од које се обли њено лнце пријатном светлошћу. У ње беше сада толнко доброте п поверења да Полањецком и нехотнце паде на ум она пређашња Марина, коју је виђао у Кремјењу, кад је седела на уласку у врт, обасјана руменилом сунца на заходу. Али од како је Литка 'умрла, био је некако таквог расположења да је сличне успомене сматрао као незгоду за се, те устаде и стаде се праштати. — Зар нећете остатн с нама на цело вече? — уппта га Марина. — Не, морам се враћатн. — Да кажем Еми да ви идете — рече прилазећн суседним вратима. — Она сад нли размишља о Литки или се молн Богу, нначе бн и сама дошла амо. Немојте је прекидати, а ја ћу н иначе сутра опет доћи. У том му се Марнна приблпжи н гледећи га у очн врло срдачно рече: — II сутра и сваки у Бога дан. Јел’те? Сетите се да сте сад вн за нас „господин Сташа.“ Од смрти Литкнне ово је други пут како га Марина зове тим нменом, те идући дома мпшљаше: Њен се одношај нрема менн нагло изменпо. Она просто осећа да је моја, јер се на то обвезала обвезом коју је дала оном детету на самрти, готова је да ме заволи и неће допустити себи да друкчпје учинн.... Таких ти је у нас на сваки прст. Одједаннут га спопаде нека злоћа: — Знам ја те рибље природе с леденим срцем и усијаном главом, пуним тако званнх начела. Све за начело, све на обавезу, ничега самониклога у срцу! Могао сам издахнути пред њенпм ногама, па опет ничега да не добијем, а кад јој обавеза рече да заволи, заволеће истински. Разуме се да је тамо негде на странн Полањецки навнкао на другу врсту женскиња, или их се бар начптао из књига.