Delo

ПОРОДНЦА ПОЛАЊЕЦКНХ 327 У таким мислпма дође дома и спусти се у постељу. У сну виде брезе на пештару, мирне плаве очи и чело опточено црннм власима, од којега нђаше нека топлина. II Неколико дана доцније, рано, тек што је пошао у канцеларију, дође му Машко с речима: — Долазнм до тебе ради два посла; али почињем са новчаннм да бих ти дао слободу да речеш „хоћу“ или „нећу“. — Драги мој, новчани ствари свршујем у контоару, почни с другим што је на реду. — Ово није посао ваше фнрме него твој приватнп и волим говоритн о њему приватно. Знаш да се женим, ваља ми новаца. Имам издатака као косе на глави, а разних плаћања страшно много. Долази време да тн дам прву рату од оне суме што ти дугујем за Кремјењ, који сам од тебе купио. Хоћеш ли ми моћи одложитп рок нсплате још за трп месеца? — С тобом ћу бити искрен, могу, али нећу — рече му Полањецки. — На то ћу бнти п ја искрен да те запитам шта ћеш чиннти, ако ти ја о року не положим новац? — На свету се догађа н тако што — одговори Полањецки, — али ме у овом случају сматраш за глупљега него што сам, јер знам да ћеш платитп. — Откуда ти то поуздање? — 1?ад се жениш, и то богато, нећеш ваљда допустити да те сматрају за рђава платншу. Испод земље ћеш прокопатн, па ћеш платпти. — Што нема ни цар не вечера. — Зато што није тебе пнтао за савет. Нико нас не слуша, па тн могу н рећи: па ти ништа друго целога живота н не радпш. — Дакле си сигуран да ћу платити. — Да. — Пмаш право. Хтео сам од тебе попустљнвостп, на коју немам права. Само право да ти кажем то ми просто досадило: овде узми, онде дај; вечнто онде сеци, овде крпн, то већ прелазн моћ једнога човека! На путу сам ка пристанпшту... За два месеца ћу битн на бољим ногама, али ћу дотле пловити послед-