Delo

834 Д Е Л 0 цајчешће глупост, а силна љубав савремена глупост, па бн ваљало да сам задовољан, а овамо ја опет ннсам. Али мало после дође му на ум да ће то битн нека врста слабости, која наступа после хируршке операције пли после пребољене болести, и да ће му жнвот зацело испунити ту празннну, коју сад осећа. А тај жнвот бно је његова радња. Кад дође на ручак застаде Васковскога с двоје од послуге што стоје ту и намигују један на другога: како стари професор примиче парче меса а забраздио у мисли, или отпочиње сам собом разговор. Од неког времена господин професор окупио нешто много сам са собом разговаратп, н то тако гласно, да су се људп осврталп за њим на улицу. Професорове плаве очн гледале су неко време нетренимнце у Полањецкога, на се после он трже као иза сна н рече завршавајући своје мисли: — Она вели да ће је то зближити с дететом. — Ко то вели! — упита Полањецки. — Госпођа Емилија. — А како то да је зближи. — Хоће да иде у милосрдне сестре. Под утиском те вестн Полањецки ућута. Могао је он ту мислити што му прасне на памет, гонити од себе осећајност, фплософирати до миле воље о нездравом уображавању целога друшгва, у којем је живео, али су му у души ипак као неке светитељке била ова два лица: Лнтка и г-ђа Емилија. Литка је сад била само мила успомена, али је г-ђу Емнлију волео нежно братском милошћу, и то осећање није у својим мислима ннкада одгонно од себе. Зато и није могао дати одговора, најзад погледа сурово на Васковскога па му рече: — Господине професоре, ви је на то наговарате. Ја се не мешам у ваш мистицизам и ваше идеје, али вам ваља знати да вн товарите на своју душу њен живот, јер она просто ннје довољно снажна за тај посао, и за годину дана подлећи ће, разумете ли? — Драгн мој — одговори му Васковски — осудио си ме на нречац, а нисп ме ни саслушао. Јеси ли кад размншљао о том шта значе речп „нравпчан човек.м Кад се тиче којега мојега блнжњега, слабо ја марим онда за речи н изразе.