Delo

ПОРОДНЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 337 бпће огромном осећајношћу, огромном тугом. То освежавање туге било је тако сплно, да га је избегавао, као што обпчно човек пзбегава пстпнску патњу. Али је сад било и нечег мнлога у овом потресу. При светлости лампе Лнтка се смешила на њега, баш као да је хтела рећи: „Господин Сташа“. Оке њене главпце на белом оквнру стоје четири брезе, које је насликала Марина. Полањецкн застаде, дуго је гледао у ту слику, најзад помисли: — Знам сад у чему може бити среће, у деци. Али мало после рече сам себи: — Само ја своју сопствену нећу никад тако волети, као што сам ту јединицу волео. У то уђе служнтељ и предаде му писмо од Марнне, које је дошло с фотографијом. Марина је писала ово што нде: „Отац ми је наредио да вас позовем на вечеру. Ема је прешла својој кући и жели да јој тај дан нико не дође. Шаљем вам фотографију Литкину и молим вас да изволнте доћи, јер бих хтела да се разговарам с вама о Емилнји. Тата је позвао н господина Бигјела, којега је обећао забављатп, а ми ћемо моћи спокојно разговаратн о њој.“ Пошто је прочнтао писмо Полањецкн се спреми, остаде још мало читајући, па се диже Павлицковима. Бигјел је стигао био још четврт часа раннје, н играо пикета са господином Плавицкпм. Марина је седела нешто даље, крај сточнћа, заузета некнм послом. Полањецки се поздрави са свима па седе до ње н поче говорити: — Веома вам хвала за фотографију. Пзненадно сам је впдео и тако преда ме изишла нова Литка, да се нисам могао повратити. Знате ли да су такви тренутци баш мера онога бола, којему човек нпје у стању да даде рачуна. Веома вам захваљујем. Псто тако и на оне четири брезе.... А што се тнче госиође Емилије, све ми је казао Васковски. Да ли је то само намеравање, нли тврда одлука? Г1ре ће бити да није стална одлука — одговори Марнна. — Па шта вп мислнте о том? Марина подиже очн на њега као да би хтела од њега чути каква савета, па најзад рече: — Нема у ње снаге за то. Дело књ. 27. 22