Delo

Д Е Л 0 336 да пде.м... Не с главом, драги мој, јер добро знам чега ми се ваља држати, него с срцем, као мравак, малешан али пун љубави. — Накопчајте професоре, прслук — рече Полањецкн. — Добро, хоћу. Ја, вндиш, имам нешто ту што ме тишти, казао бпх ти, алп си ти некако брз као холујина, него пмаш душе... Видиш, хрншћанства не само да неће нестати, као што се чинн неким ветропирима, који философпрају, него је оно тек на пола пута. — Драги нрофесоре, саслушаћу што ћете мн рећи и с вољом и стрпељиво, али само не данас, јер данас мислим само о госпођи Емллији н просто да вам кажем нешто ме стеже у грлу... катастрофа је њена већ ту! — За њу, не. Она ће добити живот, а и смрт. Полањецки стаде на то мрмљати: — Та не само сваки најсилнији осећај, него просто и свака прпјатност завршује се чемером... Ако сам ма кога или ма шта заволео то ми није донело ништа друго до болова. Има Букацки пуно права... Од општих симпатија само невоља, од својих личних то исто... и иди му ти ту сад живи!... Разговор се прекиде, или, боље рећи, монолог професоров, који може сам за свој рачун да расправља о Риму и о Хришћанству. После ручка пзађоше заједно на улицу, која је тутњила од звонаца са саоница и веселог зимњег кретања, јер је тог дана још рано у јутру обилато нападао снег, а по подне било време згодно, тихо и мразовито. — Закопчајте прслук, професоре — рече нагло Нолањецкп кад га виде још незакопчана. — Добро, хоћу — одговори Васковски, па иоче закоичаватп капут за прслук. — Ппак волим тога Васковскога — говорио је за се Полањецки враћајући се дому. — Сад кад би ми ои нешто тако прпонуо за срце, и њега би снашло ма какво зло. За његову срећу он ми је до сада доста индиферентан. Кад се вратио дома на уласку му се осмехну лице Лнткино са велнке фотографије, коју је послала Марина, кад он нпје био ту. То га потресе до дна душе. Он је истина често познавао ту врсту иотреса, кад бп се изненада сетио Литке, или изненадно спазио коју њену фотографију. Учинило би му се тада да љубав према том детету, која је закопана иегде у дио срца, изненадно уетаје оиако жива н силна те ирожима цело његово