Delo

П Е В Ц II 371 изненадило. Било му је све јасно. Досећао се свему. Знао је да то што мајстор толпко његову кућу зида, дотерује, да је и она као све имућне, које су горе у чаршији, да он то у колпко за њега, Стојана чини, у толико и за себе, своју кћер, Софку. Да кад се уда, пође за Стојана, не буде постидна, да има све што треба; као што доликује његовој, мајстор-Арсиној кћери, његовој Софки. А међутим, увек при помену Софкином, Стојан би одмах осетио као неку тугу, чисто неки бол. Кад год се о њој замисли, изиђе му она пред очи, цела она, онако већ старија, мека, кошчата лица, снаге већ сасвим оцртане, увек би га подузимала туга. Зашто? За чим? Да ли за њеном бујном, црном косом, навек мало разбарушеном, пристојно очешљаном? Да лиза њеним паметнпм, чисто сестринским, црним очима? За њеном снагом, истина не тако младом, витком, али у толико више пунијом топлине, ватре, љубави нрема њему, да би Стојану чисто сузе полазиле. Не што је није волео. Стрепио је. Бојао се. Та толика њена љубав према њему и још без трзања, стида, свесне, слободно, јасно показпвање страшило га је. Осећао је да чисто не би смео, јер зна да кад би је узео, венчао се, и она га загрлила, притиснула на своје, пуне, вреле груди, обгрлила рукама, осетила њега, осетила да је он њен, да би га толико грлила да би он морао ту, над њом, над њеним лицем, косом црном да издахне. Толико би га љубила. Толико је бпла она према њему. Готово сваког дана, свакад у исто време, обично увек после ручка, ето ти слушкиње од куће њему у дућан. — Бата-Стојане, зову те! рекла би му. Стојан већ зна. Диже се. Не екидајући ни кецељу већ само доњи крај дижући н око паса опасујућн га, нити чистећи руке од ћириша, кожа, не дотерујући се, дизао би се и одлазио. Ишао би, онако висок, погнуте главе и чисто тужан. Зна да га она зове. Зна да је сада, као и увек, пошто јој отац после ручка п спавања изишао мало да се прошета, мати опет у комшилук отишла на седење, браћа у пол>е на рад, а она