Delo

458 Л Е Л 0 лирских. Поред ивсама штампаио је и двапаест „прича“, а то су обично цреводи п прераде немачких ирпча за децу. Изгледа да их је пис.ац преводио с немачког оида кад је учио немачки: то су му биле лекције које је добивао од свога учптеља. Што се нак песама тиче, можемо рећп да се у њима не огледа баш онај необпчни таленат какав издавачи истичу у нредговору. То су већином песме младића, којп натеже п са идејом п са језпком п са стиховима; песме које нише дечко који се труди да иодражава каком песнику кога је прво узео у руке и прочитао. Стога, ако нема друго што што ће покојника задржатп у успомепи, увереии смо да то ни ове песме неће учинити. Међутим, ако је веровати ономе што се у предговору каже, спомен ће му сачувати његово добро срце, а и онај младићскп жар за својим народом и отаџбином. Да је пок Крста Бог подарио дужпм животом, тешко да би био и осредњи песник, али би јамачно био ваљан и угледан човек. У сваком случају памера издавача .је за иохвалу. Књпга је штампана у српској штамнарпјп у Загребу, на леној хартији и са врло добром штампарском израдом, што може бити веома добра препорука за штампарију: има 136 стр. на 8°. На раскрсници. — Тако се зове.једна „прпиоветка из свештеничког жнвота" крју је нанисао Дпм. К. Михаиловнћ, свештеник, и штамиао прво у „Хрншћанском Веснику“ и отуда оштампао у засебну књижицу. Садржина ове приповетке у овоме је: Во.ја, одличан ђак Богослови.је, по свршетку школе оде своме оцу, свештенику у некоме селу Г Отац му, пон Живан, добродушан и исправап свештепик, чмао ,је још деце, али сва помреше, а осгаде само Во.ја. на кога и отац и мати му полагаху све сво.јс наде. Још пре доласка Војина у село. мати сања о његовој будућности: ожениће га ћерком иопа Јосе, свештеника у оближњем селу, алп човека ирактична. „човека од рачуна, којп пикад не пропушта прилику, да се не користи њоме,“ — па ће затим Воја остати код куће да буде утеха п иотпора својим старим родитељима. Али ,је ЈЈо.ји мигрополит био напоменуо како бн га радо послао у Руси.ју да продужи науке, иа Воја већ сања како ће, кад се из Русије врати учен, користитп својо.ј отаџбини и своме народу. То саоншти мајци, ко.јој то не би пп кајмање мило, а она оцу, који то тако нсто нерадо ирими. Воја ,је дакле на ирвој раекрсници: далида чини по вољи својпм старим родптељима, па да. остане у селу, да се ожени и запоии, иа да буде обичан сеоски евештеник као многи његови другови. или ће иоћи у Русију, да тамо поцрии науке којима ће моћи користпти сво.јој отаџбини и своме народу. Али сузе мајчине и једно ппсмо протино, у коме јавља да владика тражп Воју за ирактиканта у духовном суду н за свога ђакона, решише заплет: Воја се ожепи и оде владици. У владичиној служби иоче Воја да се разочарава.: видео ,је да владика није светац, већ обичан човек којп се бави интригама и који не мари за л.уде ко.ји имају и сувише обзира према моралу. Служба му та додија, п оп стаде желети да је иромени; владика му изиде жељи на сусрет, увидевши и сам да м.у Воја нпје баш најпогоднија личност, и постави га за капелана на парохпјн .једнога старога и оболелога свештснпка, коме ,је нрипадао сав бир, ге је Воја морао живети само од парохијских ирихода. На то се млади свештеник и идеалиста и ие осврташе: он настаде из све снаге да ирепороди и морално п матери.јално сво.је парохијане, о ко-