Delo

394 Д Е Л 0 Ено и других, којима је досадно. С. не зна да ли ће бити угља, да ли ће допустити да се дрва секу, да ли ће пустити људе на обалу да се освеже? — Б. се натмурио, мнслећи о томе, да ли ће му испасти за руком да види бар женскиње... Он је већ мотрио и на све јапанске чамце, не би ли међу оним голим телесима запазио тело, не тако црвено и сурово, као што је у веслара. Косе и одећа мушкнња доводила га је нонекад до горке заблуде... Јапанци одоше. Настаде вече; заискрише звезде, и као додатак, међу њима се указа комета. Ми је посматрамо већ треће вече, на хоризонту, али на брзу руку, јер се рано губи. Нас окружују из даљине, тако од сто хватп, лађе стражарице, размакнуте једна од друге на растојање, и јако осветљене разнобојним ватрама из великих, округлих, обојених фењера, начнњених од рибље коже; на неким лађама беху чак и смољана бурад. Чим зађе сунце, на висовнма плаиу ватре и као сјајни лист опашу врхове хумова. Немогућно би било нарочпто припремпти величанственију илуминацију, у част гостију, него што је Јапанци приредише од страха да их гости не нападиу. На све етране чујеш довикивање стражара; лађе само броде напред н назад. Неслари веслају стојећи, и вичу: осиљан, осиљан, да би сложннје радили. По брдима, но шумама, ватре као звезде, спуштају се и дижу по стененицама хумова: видело се да су свуда постављене страже од људи, да нас гледају хиљаде очнју и прате сваки наш покрет. На бродовима пашнм све се полако стпшавало. Одсвирана је химна: Колб славенљ наши Госнодб вђ СЧонћ и матрози полегаше. Многн од нас нити су чај пили, нити вечерали: све су гледали на обале и њнхову сенку у води, на илуминацију, на лађе, нредсказујући успех или неуснех ствари и градећи досетке о карактер.у овога народа. Затим се и разиђоше један за другим. Ја остадох прислушкивајући лупу ковача, што се чула с обале и тнхо пљескање таласа; гледао сам игру фосфорсних искара у води и даљни одсев обалскнх ватри у огледалу залива. Овде нема буруна, силнога ветра, што тугу у душу усађује, као нп Боним-снму; ту се одсев муње пара над хумовима. II ја најпосле одмах и легох, алн ми се још задуго нривиђаше Јапанци, њихове косе п доламе, њихова женска лица н приседање; и у сну ме је гонио узвик: „осиљан, осиљан“, што долеташе до мојнх ушију.