Delo

ВОРБА СА ТОМОМ КОРДИЋЕМ 157 Кордић је говорио латински савршено, био му је то „очин ски“ језик. Отац његов знао је латински, па је са сином говорио увијек само латпнски, надајући се, да ће се иовратити стара времена, кад ће опет требати латински језик у управп, судству, и свуда, као прије године 1848, итакојеион научио латински. Уника није био тако чврст у латинштини, па му се мало смркне образ. Но угодност га свлада брзо и он ће ласкаво: — Сад ето јасно видим, како говоре астрономп, даје наша земља звијезда, а ми да пловимо по небу! — и покаже рукама све красоте око њих. — Истина, истина, — смијуцкао се Кордић, — на звијезди нловимо небеским простором, али рај морамо себи самн створити! — Зар створити? Ова ти земља изгледа као дућан, у којн је Бог набацао много свакојаке робе, треба је само уредпти, па ето раја! Ти то најбоље сам доказујеш овим својим господарством. — Да, да, ви градски људи дођете к нама, кад је овако лијеп даи — и дивите се. А коликим знојем, борбом створено је то! — Али — ја знам — ти сн огладнио! Пођпмо у собу или не! Овдје код пчелнњака окријепит’ ћемо се. Ја сам додуше већ једанпут јео данас, али томе је већ дуго, могу н још једанпут! — смијешио се домаћин, а онда зовне: — Марице, Марице! Из дворца изиђе дјевојка од двадесет годипа, румених образа како их знаде само село зарудјетп, а нуннх грудн и бокова. Опазивши странца, мало застане, но одмах се опет ножури и поскочи, јер је Знику познала. — Добро дошли, нречасни господине! Ви сте уранили! — Реци мами, да ћемо овдје доручковати, па нека дође и она к нама. Дјевојка одскакуће у дворац. Жуиник н каноник сједоше за стол крај пчелињака. Пз дворца пзађе старија госпођа. Добрано сиједу косу пригладпла по старој моди, ступала лагано али сигурно, а огрнула се огртачем. Пречасни госиодин иоравна свој црвени каноннчкн иојас н нехотице, а онда устане н поклони се стуинвшп два три корака напрнјед љубазно се смпјешећи. Љубим руке! Бво мене на добру каву п на свјеж зрак, што га у Уагребу не можемо за ннке новце добнтп, а овдје га има бадава у обиљу!