Delo

0 ХЕРОЈИМА 245 гао бити ма која врста занатлдје и од њега направите ковача, столара, зидара: он је тада и од тада то и ништа друго. Тако и велнки човек; код кога треба он да учи? Рецимо да је ваш јунак ту; хоће ли он постати освајач, краљ, философ, песник?... Шта ће свет у овом случају допустити н пружнти, то .је... најважнија ствар која се света тиче“ (стр. 107, 8). Ова теорнја Карлајлова о великом човеку скроз је погрешна и некритична. Пстина је да се од малога човека може учинпти све, што он у опште, према ступљу својнх способности, може бити; али велнкн човек одликујесе од малога човека баш тиме, што све његове способности пису, као код овог последњег, од прилике подједнако развијене, што значи норазвијеш1, већ што су му извесне одређене особпне нарочито развијене. Истина да суутом случају, према самој прнродној пснхолошкој н фпзиолошкој везп човекових особнна, и понеке друге особине, и то често особине од оиштег карактера, развијеније него код обичних људи. То је као код високих брежних врхова: што год врх треба да је виши у толико његова основа мора бити шпра. Отуда није чудо што Наполеон има изрека, које су као аустерличке бптке, што Шекспир има рефлексија, које су равне рефлексијама Бекона Веруламског, што је Лутер имао краљевских способности у влади својој над људима итд. алп је извесно да Наполеон не би ни у ком случају могао бпти велики писац, бар ни издалека тако велики писац какав је ратиик био, да Шекспир не бп могао бнтн Бекон, нити Лутер велики државник. Од маленнх обичних људи подела рада ствара ову или ону врсту људп, ковача, столара, учптеља, професора, овог или оног чиновника и т. д., обичап човек доиста све то може бити од прилике нодједнако добро, ма да и ту пма извесних разлика: иодела рада у свима овим случајевима нпје нотреба, која проистнче из природе самог појединог човека већ потреба изазвана чисто спољним соцнјалннм факторнма. Међутим подела рада природна је потреба, неопходнп услов могућности великог човека. Из овога се лако да закључитп, како у друштву будућности без поделе рада, које велике масе човечанства (масе малених, обичних људи) тако жељно ишчекују, може свега другог бити, н среће и благостања, само великпх људи неће бити. А да лн се може замислитп људска култура без велнкнх људн, култура која треба да ирогреснра, на то питање читаоци ће н сами моћи лако датп одговора на основу напомена које смо у почетку овог чланка пзнели.