Delo

ПОРОДИЦА НОЛАЊЕЦКИХ РОМАН ХЕНРИ1-ЗА СЈЕНКИЈЕВИЋА У 3 КЊ11ГЕ ПРЕВОД С ПОЉСКОГА ДРУГА ЦЊИГА (НАСТАВАК) II Од тога дана Завиловски је редовно одлазио тетки Броипчовој. Често је затицао и Когшвскога, јер се у последње време нешто било нокварило у иортрету овога „Антиноа“. Госпођпца Линета је говорнла како јој још нпје испало за руком да похвата све што има на његову лпцу, да израз можда није такав какав би требао да је: једном речп требало јој је времена да све то обухватн. С Завиловским је ншло куд п камо лакше. — На такој глави, каква је господина Коновскога — говорила је Лпнета једном — доста је да се иовуче само једна неупутна црта, да се бојом набацп само мање илн впше светлости, па да све пропадне. А господнну Завпловскому треба само схватитн основне црте. Слушајући то били су оба задовољни. Коповски још нзјавп да то није његова кривнца, да га је таквог Бог дао. Доцпнје је г-ђа Броннчова казпвала да је на то Линета рекла: „Бог га дао, сгш Божји га откугшо, а светп дух заборавно га озарити". Ову досетку после је понављала цела Варшава на рачун кукавнога Коповскога.