Delo

УСГ10МЕНЕ ЈЕДНОГ ДИПЛОМАТЕ 871 годинама Х1Х-ог столећа. Сазван искључиво ради ревизије Уговора закључена у Сан-Стефану, 3. марта 1878. годпне, пзмеђу Русије и отоманске царевпне, пажљив, као што је и био, да се скрупулозно одржи утим границама, за што и како је он ипак задобио престиж и утицај који, поред многобројних гажења уговора, и данас постоје? Он је био само епизода са тачно одређеним границама, а постао је акт од важности првога реда. Задовољио се да само измени неке погодбе о гдекојим земљама, а ето је извршио носао и узео на себе одговорност, који по изгледу, не одговарају његовом специјалном циљу н ономе што је урадно; налик, ако смем рећи на глумца чија је тачно одређена улога средиште драми, он обележава крај једне нериоде п ночетак друге. Треба, мислпм, да би човек објаснио све те антитезе, ставити се на много више гледиште од онога, на које се ставио сам Конгрес. Без сумње, ако се у њему гледа само судија у руско-турском сукобу, подвргнут, као такав, рачунпма и резервама свакидашње политике, ако се о њему суди по његову непосредну раду и уговору који је он саставио, не може се разумети његов одјек и његове последице. Али ако се, постављајући се на впше гледиште, проучи стање Европе у тренутку кад се он састао, скуп прилика који га је учинио скроз неизбежним, посматраћемо га као узрок, тако рећи у напред утврђен, полнтичке еволуцнје која се врншла изван њега, која се изводила и наставила просто иод његовим окриљем. Од тада, нећемо се изпенадитп што он остаје видно истакнут датум у аналима дипломатске историје крајем XIX столећа, и што је носредно и несвесно, са толико спаге и тако дуго притискивао европске ствари. Сматраће се да је он био оно штојеморао бити, поред свпх својих питања и протпвречности, п наћи ће се логични разлози његовој велпчини у његовој неумитној опортуности. Испитајмо најнре какав је био општи ноложај у доба када се силе одлучнше за берлинску манифестацију. После периоде од двадесет годпна обележене трима великим ратовима од 1859, од 1866. и 1870., и најзад оним од 1877—1878, међународнп одношаји налажаху се осетно поремећени и замрачени толиким оштрим сукобима, латентним антагонизмом задовољених или преварених амбиција, а тако нсто — што је још новећавало забуну — поплавом научпих идеја и модерним теоријама у динломатији. Беше се дошло, у току толиких моралннх и ма24 *