Delo

УСПОМЕНЕ ЈЕДНОГ ДИИЛОМАТЕ 375 бнла задовољена његовом председпичком нретежношћу, он је у ствари имао објектив достојнији његова дубоког духа. Поуздан у свој утицај на будући скуп, он је у њему нарочито гледао најбољег помоћника својој политици. Не само да је сам факт европскога састанка под његовом управом садржавао у себи више или мање принудан, али службен пристанак на дело свега његова живота, него је од њега очекивао н резултате еминентно повољне за пројекте о будућности које беше смислио. Од давно он је смишљао да замени неодређен споразум трију царева ближим и тачннје одређеним савезом са Аустро-Угарском у намери да бечки кабинет све више и више одвраћа од ђерманских послова иотискујући га ка словенским земљама. Русијаје била главна препрека томе плану; али Енглеска, тако ватрено непријатељски расположена према напредовању рускога утицаја на балканског полуострву, и Конгрес, очигледно тако исто расположен, морали су радо помагати ширење Аустрије преко Дунава. Кнез Бизмарк, у договору са грофом Андрашијем, започео је према томе са Лондоном преговоре, засноване на анексији Хабсбуршкој монархији двеју великих словенских покрајина, Босне и Херцеговине; и сагласност се лако постигла на тој основи између трију Дворова. Енглеска је у њему гледала пораз за панславистичке претенсије из Иетрограда; Аустрија, повећање земљишта које је ишло на руку њеним амбицијама односно Пстока; Немачка корист што ће учинити знатну услугу својем будућем савезнику, упућуји га путем којим га је она желела упутити. У таким ногодбама, Конгрес се морао допадати немачком канцелару. Што се тнче Аустрије она је тако јако ценила добитак који је од њега морала очекивати, да је чак и пре Уговора у Сан-Стефану, и чим је пораз Турске био обезбеђен, узела иницијативу, у фебр.уару 1878. године, предложив велим дворовима сазив њихових пуномоћника у Берлину. Што се Енглеске тиче, она је према Русији заузела тако ратоборно држање, одашиљањем своје флоте код Сарајског земљоуза, и, по том, својим енергичним неодобравањем тачака у Сан-Стефанском уговору, да не би могла, а да не изгледа да сумња у своју снагу, захтевати прва заједничку радњу Европе. Али кораци Аустрије, ослобођавајући је те потребе, излазили су на сусрет њеној жељи за мирном солуцијом. Она у осталом није сумњала да ће, по цену гдекојих модификација, добити пристанак свих Кабинета на главне рестрпктивне мере које је