Delo

МОРАВКА 97 Митар (Јовици). Срећна ти сна, да Бог да! (Рукују се). Јовица. Хвала пријатељу! Митар (Родољубу). Срећно ти било, да 13ог да! (Рукује се). Е, вала, и имаш око! (Гледа у кулисе лево). Вамо де се момци и девојке, ’вамо! Да им кажемо за твоје весеље, нека се младеж бар свесрдно провесели? Родољуб. Можеш чика Митре, можеш! (Момци, дево.јке, свпрачи долазе с лева. Сви. Шта је? Шта је? Шта се то догодило? Шта се десило? Што пуцате? Мнтар. Добро је, не бојте се! Знате шта се пушком оглашује?! Наш господин, учитељ Родољуб, узима Анокину Јелицу. Сви. Нек је срећно! Срећно да Бог да! (Девојке прилазе Јелици, рукују се и љубе. Момци прилазе Родољубу и рукују се честптајућп му). Панта (за себе). Престадоше мени од јако иолићи и паклићи, али сам бар добио ваљану госпоју, па и не жалим толико. (Приђе Родољубу). Срећно ти, господине, да Бог да! Родољуб. Хвала, Панто, Хвала! (Пружи му дуван). На дс запали! Панта. Еј, Бог те поживео! (Узима п правп цпгарету). Сви. Да играмо, да играмо! Митар. Деде, Ганцо, деде! Кажи де једну, нека деца поиграју. Ганца (удешава виолпну). Оћемо кмете мољнмо, оћемо. Први момак. Кажп де, Ганцо „Кетушу“. Ганца. Оћемо! Оћемо! (Свпрачи свирају „Кетушу“. Свп се хватају у коло. Јовпца, Мнтар и Анока седају за сто, куцају се чашама п пију). ЗАВЕСА. Дело, књ. 34. I