Delo

ГОРСКИ КНЕЗ 197 Градислав (загрли је и одлазе десно). Хајдемо, душо, пожуримо само! Вукан и Кочопар (изалазе иза џбуна — за њима). Соколи, лакше и ми ћемо тамо! (Одлазе за њима). Позорнпца се мења и претставља други део шуме. СЦЕНА ПРВА Јован п Дамјан Дамјан Кунем се, друже, баш тако ми неба, Овоме старцу ласкат’ само треба. Тиранин јесте, али шта то мари, Та наш се живот бар тиме не квари. Јован Ма да ми добро стојимо код њега, Ипак ја, море, презам ода свега. Дамјан Заиста чудан јесте овај стари, Не воли радо ком да благо дари. Па ипак, друже, по када и када, Једна ми мисб често на ум пада. Онаква жена крај старца да буде, Е, то је много — баш је среће худе. Но, ипак она покрај мука своји Са Градиславом врло добро стоји. Истина она ово вешто крије, Ал’ све су жене притворнице, змнје. Јован Знаш ли да може грдно зло да буде За оне, који жену кнеза куде? Дамјан Не, ти се вараш, то и не зна свако, И ја сам скоро дозно, не баш лако. Једне пак ноћи неког дечка спази Баш око моје, како лако гази Кнежевпм вртом, ко у некој хитњи, Но, ја пак држах: дечак је у скитњи. Ал’ гле сад чуда! он на једном стаде, И његов поглед управо там иаде, Куд беху једне лествпце скрнвене, Ја рекох себи: ту се тпче жене. Дечак их узе, наслонн на прозор,