Delo

200 Д Е Л 0 Шта хоће ова груна чудних људи, Себична, глупа, пуна гадних ћуди? Докле ће она да се тако влада, И да ми кућа вазда од ње страда? Проносе лажи, против мене вичу, Говоре ствари што их се пе тичу. Б, па добро баш кад желите тако, Упамтите сви — нека знаде свако Да од мог гнева не ћете се скрити, Да ће још горе доцне по вас бити. За дела ваша ви се сад не кајте, За претње моје слободно не хајте. Ал’ ја се кунем! дуго неће бити, Крв ће се ваша страховито лити. Ха, зверад ви сте нечовечна само, Ал’ почекајте, ето мене тамо, Да вам се јавим да вам добро платим, За нанета зла, злим да вам и вратим. Ал' ће се дићи страшна на вас хајка, Али ће кукат’ ваша стара мајка. Тако ми Бога! јоште мало нека, Па ће крв лећи — смрт вас све већ чека. (Одлазп десно). Позорпица се мења и представља други део шуме. СЦЕНА ПРВА Кнегиња (сама) Увиђам да сам у рукама сада Проклетих Грка, и то тешко пада На душу моју, која пати много, ПГто од судбине кажњена је строго. Зашто начиних тад сујети места, Што се не убих, зашто ме не неста? Зашто дозволих у заносу томе Да круну узимам а драгану своме Да срушим живот, да га лишим среће, 0, несрећнице има л’ од мен веће? Када ми кнез мој своју љубав рече, Ја мишљах тада да је од свег прече