Delo

ДВЕ ДРУГАРИЦЕ IПОСВЕЋЕНО ЈАНКУ М. ВЕСЕЛИНОВИЋУ) I Разудале се, али су и даље остале присне пријатељице. Селена је била из пмућније куће. Добро се удала. Мајка јој била врло горда жена, у кући уредна и строга и што год би наредила морало би се извршити. Јованка је била из сиротније куће; и она је нашла добру прилику. Селена беше бела, очувана лица, оштрих црта, црних великих очију, добра срца, пргаве нарави. Јованка, пуначка лнца, широких плећа, благе нарави, увек насмејана а осмејак пун детињске искрености. Нису се раздвајале нп као удате жене. Нродужило се исто оно пређашње безбрижно искрено друговање. Често су једна другу посећивале, све — док нису обе постале мајке. Готово су једновремено дале свету по једну ћерчнцу. Једна другој честитале су лепим повојницама. — Како ти Јованка, жељна сам, да те видпм, писаше Селена. Како твоја беба? Моја ћерчпца дању п које како, али ноћу не да ми нпкако мира. Све плаче. Мајка ми велн, да сам слаба, да ћу се изгубнтн ако дојпм дете, дампје храна слаба, те смо почели храннти дете вештачкн. Дајемо му кравље млеко на „цуцлу“ п неко брашно пз апотеке. — Моја беба снава неирестано, одговараше јој Јованка. Ја је дојим сама. Кад лежемо већ, ја је нодојим, па тек пред зору опет.