Delo

‘216 Д Е Л 0 II Прошла је скоро годииа даиа. Другарице се ређе виђале; још ређе посећивале. Имало се посла. Али кад год се састале, нису се могле сите наразговарати. Једном се стече код Селене читаво друштво младих жена, све готово удате другарице. Беше све весело поред ппте, колача н шилера. — Камо та твоја циганка, притрчаће Јованка детету, да је видим... Мала!... мала!... Како је слатка!... Па како има лепе танке уснице!... Господска крв... права принцеза... Гуу.. гуу... и пољуби дете. — Како твоја бела? Што ниси донела дете? - Добра је, расте, рече Јованка. Чупа оцу брке, да му сузе пођу. Не носим је још никуд. Баба је чува код куће. Њих двоје се таман слажу... Одбила сам је. — Зар тек сад! Та матора је. — Да, ја још не бих, ал сам морала, рече Јованка и насмеја се, пружив прст на себе. Насмешише се и остале жене. Само се не насмеја Селенина мати, која беше села до неке врло разговорљиве иостарије жене, те продужујући разговор, приметиће како данашња младеж ништа не пази на себе и како је то још врло рано преонтерећпвати се децом. — Код моје Селене не сме то бпти, наставиће она. Она је још врло млада. У овим младим годинама треба јој, да што год проживи. Шта то значи приковати се код куће с децом! Да сахрани, зар, пре времена своју младост и лепоту, па у тридесетим годинама, да сезбабуња! Биће времена и за то. Ми смо, богме, учиниле, што смо учиниле и што је требало... За сад је доста ово једно... Неке жеие одобравају поступак а неке се само стидљиво смејаху. IIIIII Другарице се и даље пазиле. Само су се још ређе посећивале. Селена је још и могла који пут доћи у посету али Јованка, због деце, није могла. .Била је заиста преоптерећена послом.