Delo

218 Д Е Л 0 се опет замрзне и наирави така поледнца, да никако чврстом ногом не смеш крочити. Селенина кућа беше крај неке узвишице, гдеје, у том сокачету, било згодпо ђачићима и другој деци, да се соницама но ваздан спуштали низбрдицом, чак до главног пута. Ту сп могао ириметити и три мушкарца, у једнаким хаљинацама, с алевим весовима и кићанкама, у чизмицама, где се наизменце, на једним соницама, редом, спуштају поледицом низ брдашце. Дечица беху весела, обрашчића црвеннх, усана румених, руменијих од весова... Све то гледа Селена кроз прозор. Познаје децу. Оно су Јованчпнп синчићи. Благо Јованци!... уздише она. Какосујој дечнца здрава, румена и весела! Како је њена другарица срећна. — Мајко, чу се глас из друге собе. — Шта је, дете моје? Промени ми завој на врату. Мети други, чнст и немој трпати тај задахљиви лек. Хоћу, да се не осећа... Ишла бих мало до другарице. — До Јованкине...? — Да. Ако хоћеш, да идемо заједно. Зажелела сам је се... Селена уђе у малу студену собицу и дуго не могаше наћи што тражи. Гушила се у сузама... Кад су пролазиле једном улицом, мајка и ћерчнца, рећнће неко из друштва, гледећи за њима: — Да лене маЈке, људи! а какво јој је јадно дете!... Из далека их спазила Јованка с ћерком. Обе радосно пстрчаше пред њих да их дочекају. Искрен састанак. Другарице се искрено ноздравише, јер се више од пола године нису виделе. Јованка је нриметила јаку промену код Селене. Доста приметно је омршавила. у лицу побледела. Чак .је приметила и једну јасну бору на лицу. Увенула је. Очи још влажне и чнсто замућене. Остарела. II Селена је прпметила, дајеЈованка крупнија, но што је била. Чисто се подмладила, пролепшала. Још све онај исти искренн лепи ос.мејак на њеним уснама. Ђерка је већ стигла но узрасту. Чнтава Удавача. II кад их посматраш заједно, при утркнвању, да услуже другарица другарицу — помислићеш нре да су сестре а не мајка и кћи. II стужи се Селени око срца. Хоћаше ногледати у своју ћерку, дајесравшг с једногодишњаком њеном другарицом, али