Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКПХ 251 обичај, кад оп осећа неморалност и глупоћу тог обичаја? Глупаку вероломство — мислио је — може бити забавним случајем; за човека који може да мисли озбиљно, то је нитковлук, који је исто тако противан моралу, као и злочин, као и фалсификовање туђег потписа на меници, као гажење заклетве или дане речи, као варање у радњн или на картама. Вера може да опрости грех прељубе, као тренутнн иступ, али која се сама унапред опрашта, искључује религију, искључује хришћанство, искључује честитост, искључује част. Полањецки је био у својим размишљањима искрен према себи, а у опште ужасно безобзиран, није се повукао ни пред овим крајњем закључком. Али се тргао као од провалнје. Ако се не тргне, сломиће врат. Него у исто време се стаде једити на своју слабост. Он је себе познавао добро, и с тугом, а у исто време и с презирањем због те своје слабости био је унапред убеђен да ће кад види госпођу Машкову — она животиња у њему надвладати његову душу. Да се тргне? — Та он је то понављао и зарицао се после сваког искушења, а после кад год би се улучила прилика, његова је воља летела на страсти као на дивљем коњу смели јахач. Да је био несрећан на дому, да је његова страст поникла на земљншту огромног заљубљења имало би ма шта да га правда; али он госпођу Машкову ннје волео, него је био само жудан ње. Ннкад није могао дати себн рачупа о том подвојењу људске природе. Он је само опазно да жуди за њом н да ће пожудети кадгод је видн, кад год му она на ум дође. Остајало је само једно средство: да је никако н не внђа, али је то било немогуће, не само због тога што су ту у внду разнолики одношаји познапства, а после бн п сама Марнна могла у што посумњатп. Он нпје ни слутно да је она то одавна запазила, али је крила од њега да је то болн, те је рачунао: кад би његова невера избила на јавност, то бп за ону благу и пуну вере прнроду био удар којн она не би могла ноднетн. Његова пребацивања стадоше све впше расти. Споиаде га бол и туга за њу, а у нсто време већп јед на себе самога. II ако је бно мрак, њему онет крв ударп у лпце, кад се сетп да је госнођи Машковој казао реч „волим“, да је та кобна реч већ пала, да је завео п нздао оно образно и скромно створење, и да је он у стању да обмане њену наду н нод ноге ставн њено срце.