Delo

252 Д Е Л 0 гЈа часак му се то учиии нешто сасвим немогуће од његове стране, али му је савеот говорила: Могао би! Па ипак је нашао олакшања бар у том болу и тузн, кад је нознао да је његово осећање према њој нешто друго и нешто много веће него она жпвотињска жудња и да у његовом срцу има услова које су створили заједннчки живот, узајамно требање једно другога, венчање, заједннчко удружење за сношење п зла и добра, велико узајамно цењење и оданост, што ће све доцније ојачати њпхово чедо. Никад је дотле није дубље заволео, него што је у том тренутку унутарње борбе, нити је икада она у њему будила. веће нежности. Стаде се свањивати; кроз прозоре на засторима поче нробиЈати бледа светлост те испуњавати собу у којој се једва могла назирати у перину потонула Маринина глава. Срце Полањецкога се испунило осећањем да је то његово једино и највпше добро, да то спава његова премила друга, најбољи пријатељ његов, жена и ускоро мати његовог детета. И никакви доказн, нпкаква размишљања о верском и друштвеном нитковлуку, прељуби нису га испунили таквим негодовањем на себе сама као поглед на то благо, успавано лнце. У собу је улазило све внше светлости, и њена се глава све јасније издвајала из тмине. Већ се могла видетн контура трепавица на образима јој, те гледећи у њу стаде Полањецки зборити у себи: „Твоја ће ми честнтост помоћи!“ Наједаред њиме овладаше бољи осећајн, животиња је уступила место духу, обузе га нека нада, јер помисли: кад би он био таква хуља, како сам замишља, он би без икаква освртања пошао за гласем строгости и не би прошао кроз такву шибу своје савести. То се јутро позно пробудио, уморан и нешто ломан. Осећао неко нерасиоложење п клонулост, које дотле никад није осећао. При светлости дневној, а особито при светлостн овога кишовитога и суморнога дана све му оно изађе некако друкчије нред очи цела ова његова ствар, некако трезвеније, обичнија, а ни будућност му се не учини онако страшна, ни тако велпка. Све се некако умањило пред његовим очима. Стало му долазити на памет прво да ли нпје госнађа Машкова рекла за све оно својему мужу, или није. Час би му дошло као да јесте, и од тога му се порађали такви осећаји, за какве дознаје човек, којп се