Delo

НА БОЖЈИ IIУТ 59 — Може, дина ми! II ја сам знам за та’ марифет. — додаде Лека претварајући се. — Амана ти, знаш ли? — повикаше балије. — Амана ми, знам. Како у-јад не бих знао, кад сам одраст’о у овијем горама а баш међу кесеџијама, иа ме невоља на све научила!... заучиње Лека. — Е, де нам покажи, како је то — тако ти Хазрети Фатпме и Свеца Мухамеда! ... замолише га Загорци сви у један глас. — Хоћу, тако ми Хазрети Мерпме и Исе Пејгамбера!... повика Лека весело: — Ев’ овако!... па скочи, узе ражањ с пецивом из рука ономе што га врћаше, и поче се с њим натрашке измицати, непрестано говорећи: ,,Ев’ овако! ев овако!“ У које поодмаче подалеко, зажди у мрак кроза шуму и оближње рупчаге, и унесе пециво — а Турци осташе као брабоњци на цједилу. Лекине су покрађе особито занимљиве, како са своје дрскости с којом је кидисавао на њпх тако п с умјешности и досјетљивости којом их је изводио. Једна од тих, у којој су оба ова блистава му лоповска својства вјештачки н природно иснреплијетана, јест н овај догађај. Једном приликом се Лека враћао с катуна нз Сомпне, н ћерао двоје кљусади да на њих из Дулнћа ншћера два товара жита или брашна за чобане. Кад је био преко Муља, умрачи му се. Идући путем, наљезе поред неког гувна на ком су, како је у та доба настала вршидба, стајале двије хрпе овршене пшенице, једна развијана а друга још у пјеви. У слами иоред гувна снавао је сахибија Турчнн, а коњп му спућени подаље иасли по долинама. .. .Ма што бик се ја ломио с коњ'ма чак до у Дулиће, кад, ако Бог поможе, могу вође без по муке доћ' до нафаке? — промисли објешењак, па зауставп коње, смота вреће н прпвуче се до на гувно. Како је Турчин, као-но тп уморан човјек, спавао тврдо као заклан, то Лека наспе све четири вреће пшенице сасвим рахат н комотно, па их пзнесе једну ио једну горе . на пут. Но ево муке: не може сам да натоварн. Мучио се од сваке руке, обрнн тако — окренн овако, хајбо! Не нде ннкако. Али он се не даде збунити. Нрасне му на бнстру памет дрска мнсао, те сађе доље до под гувно, пробудп Турчпна, скрушено п сну-