Delo

70 Д Е Л 0 је трагичан свршетак: у брзо после Конгреса, позван у Албанију да угуши неку побуну, буде опкољен од бунтовника, и погине са оружјем у руци. Султан је иогрешно што гаје нмпровнзовао дипломатом, али је нмао право кад .је рачунао на његову одапост и његову храброст. Пре но што проговорим о енглеским и рускнм нуномоћницима, чнј је антагонизам бно важно иитање, морам напоменутн да је држање њихових другова према њима било деликатно. Ваљало је у исти мах водитп рачуна о братским претенсијама и осетљивости Царевој, и да би се у томе успело, не донустити да скуп изгледа било као затворено поље, било као суд. Дискусија се није смела отворено настављати између двају противника, а било је нсто тако пезгодно да Русија нзгледа као да је позвана пред европски суд. Нраво је нризнати да су са највећом вештином силе избегле ту двогубу опасност. Оне су настале да од својих седница начнне пријатељски круг, који тражи, с најбољим намерама и изван сваке опоре форме, комбинацнју за равнотежу; осим гдекојих новршних узрујаностп н жустрина које су брзо уклоњене, оне су успеле сво.јим тактом, својом чврстином и опрезношћу, да даду у колико се могло својим изменама мисли изглед општега рада и да одрже нешто усиљену ведрину својих већања. Оне су у томе стекле у толико већу заслугу што, сједне стране, као што се констатовало на првој седнпци, обострапа расноложења у Лондону и Петрограду беху врло срдита, и што, с друге стране, односи између канцелара Немачке и Русије нпсу били повољни. Али, ако су мудрост и једних и других, као и професионална умешност изравнали те оштрине, видећемо, у току ове студије, да не само неповерљива и контрадикторна политика двају противних Дворова чпњаху њихов носао незгодни.м, него да н висок ноложај н карактер нредставнпка Русије и Енглеске отежаваше тешкоће око иостнзавања сагласности. (Настави1|в се)