Delo

УСПОМЕНЕ ЈЕДНОГ ДППЛОМАТЕ ) о и писац, био је за то ппак прелазпи мшшстар и паша по прилици, те, као такав, и норед својих ретких дарова и марљнвих нанора, остаде без акције на високи скуп. Он сам пмао је и сувише такта да не би осећао тешкоће своје улоге: није пмао ауторитета. Апсолутно одан своме господару, он ипак нпје имао оно потпуно поверење које се задржава у Двору и на Порти, — опет са каквом ћудљивом вољом! — за старе службенике мусломанске политике. У нашим нријатељским разговорнма о садашњнм стварима, чије смо нретходпике пре осамнаест месеци, заједно проучавали на Конференцији у Цариграду, где смо обојица вршилп дужности секретара, слутио сам његове озбиљне бриге дивећи се шеговој истрајној храбростп. Љегове колеге одаваху му иравду и показиваху му уважење које је он толико заслуживао: али поред тога што су сви били већма заузети својим комбинованим интересима него захтевима и жалбама Турске, они су га сматрали као нотчињена посленика, придодата незахвалну послу, који је унапред осуђен на немилост. Што"се тиче Мехмед Алије, Порта се још више беше нреварила. Говорило се да се она сматра врло мудром, одаишљући у Берлин ђенерала рођена у Пруској. Можда је она само попустила, и у тој прилицн, својој жељи да буде представљена агентима који не би били турског порекла. Било како му драго, она је врло рђаво разумела осећања Конгреса, а парочито кнеза Бизмарка. У њиховим очима, Мехмед Алија, побегав некада нз пруске марине, постав мусломанин, и чији су почетцп у отоманској војној каријери билн помагани, веле, од сумњивпх прнјатеља, био је, поред свога владања, које се у осталом давало претресати, за време последњега рата, само авантурнста без сталности. Његово присуство нарочито је дражпло канцелара, који је гледао у њему, како ми рече једнога дана, „само једног берлинског гамена“, који се заогрнуо тптулом маршала: „П тако, додао је жестоко, ето морам да постављам, као што чинпм код свих нуномоћника, једнога немачког службеника код врата једнога дезертера и ренегата!“ Па ипак се склонпо на то: али, но што га је нримио са најглавнијим лнцем, нпкад ннје проговорно с њиме иначе до са поноситом зловољом. Такво поступање бпло је у истпни мало оштро. Мехмед Алнја оставио је своју отаџбпну готово као дете; можда је бпо п клеветан; у нстинп, он се одликовао у више битака: чак је имао п пзвесно философско и литерарно образовање. Та чудна лпчност нмала