Delo

Д Е Л 0 92 Гапцо. Да звирамо, молимо лено, не маримо... да звирамо, ал' да не бидие брез нпшто. Да скуппте између себом, па да бидне бакшиш молимо, јербо ннје право брез ништо да свирамо. Сви (како који). Биће!... Скупнћемо!... Даћемо!... Добићеш!... Ганцо. Б, фало лепо, живили да Бог да! Прпн момак. Биће бакшиш, Ганцо, мени гледај у очи. Ганцо. Е, добро ондај, тебе знам за све. Први ломак. Не бригај! Ганцо (окрене се свирачима п удешавају виолине). Добро, молим! Митар (долази с лева). Помози вам Бог, децо! Сви. Бог ти помогао, чича Митре! (Девојке прилазе и љубв му руку. а он свакој говорп:) Митар. Жива била, ћерп, жива била!... Скупнли се да одиграте по коју? Ако ће, децо, ако ће! Играјте док сте млади. Кад остарите овако к'о ја, и да оћете не можете! (Гледа на школу). Да ли је овде господин учитељ? (Лупа штапом иа врата). Бј, домаћпне! Јеси ли дома? Родољуб (изпутра). Чујемо! Митар. Јесте ли ради гостима? Родољуб (изнутра). Јесмо, јесмо! XVII Пређашњи, Родољуб и Јовица Родољуб (излази с Јовпцом). 0, чика Митре, добро ми дошао! Баш си пошао у први помишљај. (Јовпцп:) Бабо, ово је наш кмет, чика Митар. (Митру) Ово је мој отац, чнка Митре. Митар. Јест, ми смо кмет. Како си ми још? (Рукују се). Јовица (брише бркове). 'Бала Богу, добро.је! Како си ми ти? Шта ми радиш? Мигар. ’Бала Богу! А тн дође мало до нас, а? Да обиђеш сина? Е, ваљан пам је господин, нек ти је жив и здрав! Родољуб. Па да седпемо. Седи, бабо, седи, чика Митре, одох ја да нађем мало вина. (Оде у школу). Митар (седајући). Белим ти... како ‘но ти беше име?