Delo

110 Д Е Л 0 десеткован и најзад површно знање у вокалној музици и аљкавост у раду садашњег капелнпка учинилп су да је певање почело бивати све несносније. Дуго се ломило с којом оперетом да се почне, најзад Јованчини сватови, па Мамзел Нитуш, па на послетку и Лутка уверише нас да је она конференција била проста комендија. Моје писање бивало је све оштрије, алп није било помоћи. Управа је давала оперете које су све рђавије певане и тако је сама себе демантовала да нема никаквог правца у раду. Природно је да директива у музици стоји у рукама стручна човека, међу тим код нас није тако, капелнпк је једна машина која извршује жеље управнне, па ма то било у опреци с његовим музичкнм начелом, а то је по мом мишљењу скроз погрешно, и догод тако буде трајало, певање ће у позоришту бнти пасторче. Према нашим приликама позориште не може постојати а да се у њему не гаји уметничко певање и музика. Сваки паметан човек држи, да позорнште поред драмске уметности мора н певање култивиратн, али то не мора оперета бити, кад знамо да је словенска музика богата. Али како се данас ради и управља нарочпто с певањем дошао сам до закључка да је управа ставила себн у задатак, да овим скандалозним певањем омрзне београдској публици ту лепу вештину, и ако се томе за времена на пут пе стане, бог и душа успеће управа у овом новом и орнгиналном подузећу. Кад човек зрело иромислн, за што се то тако ради без нужде, не може до правог одговора доћи, за то ваља ћутати и чекати, овакав рад не може добар плод донети, а пеће ваљда ни дуго трајати. Душан Јанковић