Delo

КРИТИКА II БИБЛИОГРАфИЈА 135 наредба била је упућена Ел-Хаџи-Мурад-аги, коме је остављано пет дана рока да брзо сазове све војнике из потчињене му области, да их спреми и уреди и да сам спремније и јуначније наименује за старешине појединих одељења. У теФтеру од 1813. год. налази се деветнајест различитих докумената, који се могу поделити у три категорије: прво документи, из којих се виде припреме турске за покоравање Срба; затим документи, који говоре непосредно о турској акцији у Србији и трећа врста, која констатује само извршење овога акта. Баласчев је дао кратак извод и преглед свих ових докумената са датумима, ко.јп им одговарају. Само један Ферман из августа (15—20) 1813 изнео је он у целини. Овај је Ферман упутио Султан Махмуд софиским властима у којима их извештава да је за врховног команданта пишке и румелиске војске, са неограниченим правима, поставио везира Ел-хаџи Мехмед-Бахрам-патау, бившег управитеља чирменске области, пошто је ранији Карсли-Али-паша неодлучно руководио повереним му пословима. Даље се у овом Ферману налазе наређења новоме команданту: којим правцем да упути своје операције и како да удеси своје држање према покоренима као и одржавање веза са турским војскама од Босне и Видина. Као што се види, из овог документа излази да се за правог победника над Србима 1813. год. има сматрати овај Мехмед-Бахрам-паша а не Куршид-паша, који је тада, остао у Једрену. Само ова два документа, која је једино Баласчев у овој књижици изнео у целини, довољна су де покажу сву важност помеиутих турских извора за проучавање оне велике деветогодпшње борбе, из које се развила идеја и за политичку независност нове Србије. Сама пак књижица Баласчевљева има и већих научпичких претензија, мада се из написа то не види. И он би много боље урадио и пауци вшпе користио, да је, у место непотребних увода и сувишних објашњења ова два документа, изнео у преводу јога који од оних докумената који му стоје на расположењу. Јер издавање историских докумената и писање историје два су посла, која додуше воде истом цнљу, али која се морају потпуно одвојити један од другог. „Објављивиње грађе“, као што лепо примећава Новаковић, „треба да је посао са сасвим засебан од писања историје и да се врши по прописима који се диктују потребама науке и критиком извора.. . Скупљач грађе и конструктор историје ретко се, у осталом, и састају у једном истом лицу. То треба да имају на уму и скупљачи грађе и историци“. Ово мишљење Новаковићево може се само у толико допунити: да ова два посла не треба радити истовремено