Delo

Д Е Л О КЊИГА 35. Мај, 1905. год. СВЕСКА 2. П 0 Е 3 И Ј А 3 А СУНЦЕМ Тихо и благо спушта се вече На ловорове мирисне горе; К'о растопљен опал шири се море, Вечерњп осмех пучину прелеће. По плавом зраку небесног мора, Уморан путник лагано броди; На пучини глатко.ј путања златна. Даљном Западу путника води. Тамо, на крају светскога краја, Где се небо с пучином спаја, Отварају се небесна врата Од аметиста, пурпура и злата. Ох, у те дивне светове нове, Неодољива жеља ме зове, Да кроза дверп алем — рубнна Уђем у пред’о рајских милнна. Ја се отпснух на уздисају Преко нучнне, чаробном крају, Збацих са себе земаљско бреме: Тугу и бригу, старост и време. Пођох за сунцем, на броду лаком, Душевни валп тихо ме носе Дело, књ. 35. 10