Delo

150 Д Е Л 0 необичном загонетком и драго ми бјеше, да ми је баш сам Живко одгонене. — Ти пјеваше... лијепо пјеваш, — зађенух га некако неспретно. — Поје ола, нико с њим, — брбљави ће Мићо, — алн он поје све жалостивно! Посјекла га Јања по срцу! Живко се намргоди и оштро погледа Мића, па послије стидљиво мене. — Која Јања, што је то? Јеси ли ожењен, Жпвко? трудим се ја, да не пропустпм прилику. Нијесам жењен, — одговори Живко кроз зубе, па заћута. Видим, да му је смрт о томе причати. — Што оно Мићо рече?.. Да није... заустих и не знавах што ћу даље. — Испричај му, што се либиш ?! — Мићо ће Живку — он није ка ови други људи, да ти се руга, а најпослије то ти свако понаша и ђе чујеш и ђе не чујеш; није ти скришно сад... Живко га опет мргодно подледа, па се послпје окрену мени сасвијем другијем погледом, који као да представљаше срдитост, која се постепено ублажава. Оборп потом очи, закашља се, виђаше се, без потребе, па опет диже очи к мени, а поглед му све блажи. Као да је појмио, да сам му, пиљећи му у лице, хтио нијемо рећи: „причај, причај, интересује ме!“ •— Дуга је то прича, — прозбори он једва чујно. — Да, дуга. ’Одио је он с тога у свијет и сад ће, како се прича, чак у ’Мерику; а ја не бих, чини ми се, сконет тога ни прео Мораче пријешао, — џандрља Мићо, а Живко га погледа мрзпјасто и мени као да нешто шану, да је Мпћо сад у нашем друштву излишан; да би се Живко можда распричао, да њега нпје. — Мићо, боље да тн прођеш. Требаћеш дома: растовара се снјено, музе се стока, — рекох му и он ме послуша, и ако с очнгледном непријатношћу и размнну нас. Кад ја н Живко остадосмо сами успорисмо ход. Вече је већ настуннло. Попцн су цврчали око пута, ћуковн ћучали нешто даље у врбљацима, слијепи мишеви нролнјећаху нам пзвнше глава, а Живко ми је, послпје мог дугог п дугог наваљнвања, нстнха причао историју своје љубави, а уједно и своју нсторију н то је прпчао онпшрио до ситннца, како ја