Delo

ЖИВКОВА ИСПОВИЈЕСТ 149 Да се она мене сјећат’ мора, У сјећању мене спомпњатп Тако ће ми земља лакша бптп!!... — Е сиромах! Изгоре га Јања! Све оно њу гађе — Мићо ће. — О-о-о-о, Живко морееее, раздрије се колико мога. • — О-ооој! — одазва се једва Живко. Мени криво што га трже из заноса. Садржина његове пјесме, па онај глас, који тако речито изражаваше боле душе, као кад најмилокрвнија сестра тужи брата свог или мајка кад нариче за својим јединцем, затијем оно што Мићо помену Јању, — све ме се то некако чудновато косну! — Ајде, хоћеш ли дома? пита га Мићо. — Ето ме! — одговори Живко, и већ му примјећавах кошуљу, ђе се бјеласа кроз грање. За часак прекорачи ускочак на улазу и изиђе на пут к нама, ђе смо га причекали. Назва „добро вече“ и маши се капе. У толико га уочих и сравних га с његовом пјесмом. Учиње ми се, да он не може друкче пјевати, до онако како га малочас чух. Стасит је, снажан и на првп поглед поносит двадеспетогодишњак, али кадамусејаче загледаш у чисто сањиве очп, у оне ране боре по лицу му, пред тобом се укаже очита меланхолпја, рушевина, пропаст!.. — Можеш ли чекисат’? — упита Мићо Живка. — Могу. — Е, ела! Он изгубио ћибрите. — То си ти Живко?! — у толико ћу ја као прпсјећајући се. — Ја, господине, — одговори он тихо и некако умиљато и опет се маши капе. — Зар је ово имање сад ваше? — упнтах. — Наше. Бабо га — анђели му с душом! — купио баш пред смрт, — одговори Жпвко и извуче иза силава малу прљаву кесицу од платна, извади из ње огњиво, крем и труд; удари потом неколпко пута огњивом о крем, при којем палцем од лпјеве руке придржаваше труд, и укреса, те припалисмо, па се сва тројца заједно упутисмо ка селу. „Сахран’те ме близу њеног двора" и „Изгоре га Јања“ као да чујах непрестано и то ме некако голицаше. Премишљам, како ћу зађенути Живка, да ми исприча штогод о своме јаду, који као да ми бјеше познат, али као недовољно јасан; оно неколико његовијех или Мићовијех ријечи створнле ми га неком