Delo

152 Д Е Л 0 ишта могао. Ако да ко њој или мени нешто лијепо, што се ије, не шћасмо једно без другог од тога ни окуситп, но се тражи да подијелимо. Мило то наше држање Мари и Марици! Почеше нас послије врагови и дирати. Тобож нас вјерили, кад ја н Јања нијесмо ни знали што је то! Мара зове Јању снахом, а Марица мене зетом. Нама постаде то послнје обично, као да бјесмо — да опростиш — баш прави вјереник и вјереница, а овамо се једва отресли од пелена! Кад се играсмо с другом ђецом сватова, не давах да Јања иком другом буде „невјеста“ до мени. За ову нашу „вјеридбу“ знаваху сви наши, паикомшије. Нас двоје чим останемо насамо, причамо о нашој правој свадби. Менн криво, што Јању већ не доведу за мном; а опет видим, да то не може битп, док се прво не ожене два ми старија брата? Не знам откуд сам онда знао, да то мора ходити редом: како је који у кући старији. Дође ми да плачем, кад на то помислим! Ја и Јања смо почели рано чувати, још у шестој години (прави смо врсници, рођени негђе у два дана). — Испрва смо чували јагњад и то заједно. Какво ли јето прво наше чување било! Мајке нас однесу јутром на рукама онако спаваћиве и поћерају јагњад; па кад доћу у брањевину пробуде нас и умију водом из тиквица, што су их са собом понијеле; дадну нам хљеба и што уз хљеба, како је кад чему врпјеме, па нас оставе код јагњади. Ми смо се послије играли, брали цвијеће, понекад извлачили доње крајеве својих кошуљица, те у њима правили „масаницу“ од удробљеног хљеба и сира, па се тијем залагали. Уз све смо то непрестано мјерили своје сенке, да би знали, кад ћемо поћерати јагњад кући, јер су нас Мара и Марица биле научиле, дајејагњећи попасак, кад нам сјенке буду од наших пет стопа и покос.1 Пођекад смо и страдали. Знам кад једном Миловића пси поћераше зеца, те ђе ће с њим, но у нашу брањевииу. Јагњад се од њих гркнуше, изнђоше улазом из брањевпне, па свој пут! Ђе ће да ће, те у један млади фрметпн, још не опрашен. Ми дотрчи плачући и скопа се, да тобож јагнад пшћерамо нз фрметина, али хоћеш! Не маре она за нас, колико да пас ппје и поштипаше цио фрметин, а ми само плачи! А једном ннје, но се ја и Јања договорисмо, да ишћерамо 1 нога попрпјеко