Delo

ЖИВКОВА ИСИОВИЈЕСТ 153 јагњат из брањевине; да обиђемо с њима једну дугачку дионицу засијану јечмом, које већ бјеше прокласао; да онда изађемо на друм, који бјеше с друге стране јечма, па да друмом поћерамо јагњад кући на попасак, те да нам се сви чуде, како смо бпли тобож јагњад далеко оћерали на пашу као велики чобани. —Ни три гбна нијесмо одмакли уз ону дионицу, а јагњад ухвати врућина, па ни једно ни да се макне, но се скупише у глбту и запландоваше. Ми их тобож разгони и би прутовима, док их не сломисмо, па послије само плачемо. Попасак дође и стока сеоска поче се примицатп кућама, а ми стојимо сакривени за онијем јечмом. Уплијећемо се међ јагњад, плачући и гурамо их кољенима, да их тобож рашћерамо. Пече сунце озго а апа од јагњади подјарује оздо! Час ћешим ја Јању, час она мене, а час опет цикни обоје као змије у процијепу!.. Ето ти у једно зло доба Маре и Марице, пошто већ напојиле и помузле овце. Кад виђеле, да нијесмо у брањевинн, пукне по пољу, да нас траже. Кад нас нађоше, заврже Марица мене, а Вара Јању на леђа и поћераше јагњад кућама. Пуно бих ти још имао причати из нашег ђетинства. Вељу ти, чудо је било, како смо се још ондар држали; ништа нам није било одвојено, а ето, да речеш, што смо ондар знали за... они... Би кисмет, да се наше куће помрзе! То је било убрзо послије свадбе наше Маре (Марица се бјеше удала мало прије). Ми звали њих на свадбу као они нас што су; али Јањин ђед не дао ником од својих да нам дође. То је било с тога, што су се неколико дана прије тога споречкали били он и мој бабо; али не да је било међу њима какве свађе, но онако, нешто се разминули у ријечима. Тешко с овога бабу, а тешко и нама свијема, да нам се чињаше, е нам није весеље, но као нека жалост! Били, што се вели, једна кућа, па на овакви дан ни да се макар назвирну на нашу авлију! Нође послије с овога рђава зучка по селу. Опет нијесмо за мало били у каквом злу; али виђаше се, даје бабо Јањином ђеду жедан грдно. Срамотио га је пред свијема нашијем чељадима. Не много послије тога, као што ти рекох настаде између нас омраза велика! Зађели се опет њих двојица у крчми Велише Стакића. Ријеч по ријеч, па закрупнили и ко зна што би било, да нијесу скочили људи, те развадили. Бабо се бно латио оружја, а како и неће, кад му је Јањин