Delo

182 Д Е Л 0 грађивао академнју. Народ се одазвао позиву свога бнскупаг народ је сакупио прплога за кратко вријеме, наштоје Штросмајер започео у своме писму 1860. год. на бана Шокчевнћа, то је наставио јавно пред читавим народом у хрватском сабору 1861., а саборјевећ ове године 29. јула прихватио правила за академнју. Но од сад је било још много муке, да се отворе дворови академији. Правила академије дуго су се потезала по канцеларијама и прелазила су из једне руке у другу, да их обрађују и прерађују. „Једному се није свиђала — каже Рачки — широка самоуправа, другому правац, трећему само име — Југославенска Академија. А уза све то, док је ријешење државоправних питања висјело, просвјетним се мало склоно било. Дапаче ћа и у домаћим круговима послије онога првога заноса стало се сумњати, ннје ли питање о академији прерано на дневни ред постављено. Показивало се на сиромашну душевну главницу у Хрватском народу, на неразвијене друштвене одношаје, на прече друштвене потребе, на ниски ступањ нашега умнога развитка напрама високому напретку других народа.“ Слаби би дух уз овакве прилике очајавао, и кад је требало мало не више од 5 пуних година, да се послије првога заноса не може доћи до академије, напустио би све. Штросмајер тога није учинпо. Он је са својим до смрти вјерним другом и помагачем Рачким радио, да ствар не усне сан покојника, па је 1864. основао часопис Књижевник, који је имао јавно пред свијетом доказати, да међу Хрватима, Србима, Бугарима и Словенцима има доста способних људи, штоно ће моћи да воде акадехмију онако, како јој и пристоји као првој академији на Југу. Бискуп је коначно побиједио и 1867 год. било је у Загребу славље, без једне сјенке какве противности, какво се рнјетко слави у малених народа. Но Штросмајер је у то доба био и политичким и културним вођем свога народа, поради чега је сасвим разумљиво, да се сав културни свијет поклонно католнчкому бискупу, који је са својом Југословенском Академијом дошао у сусрет свпм умнпцима између Балкана и Триглава без разлике вјере п племена п привео свој народ за добар корак ближе ономе циљу, којп је Хрватској младежи давао и прнје снаге, а и данас припрема славље сад у Београду, сад у Софнји, а сад опет у Загребу. Чнтав је славенскн свпјет могао с поносом гледатп у Штросмајера као у свога човјека, јер је он јасно и гласно про-