Delo

ЈЕЗУЈИТЕ И ЈАНСЕНИСТЕ 211 жима. Високи зпдови нх окружаваху. Тешка врата нх затвараху. Ту не беше слугу, да пх кваре, нп оцева, да се смеју бежању својих синова. Васпитаници су били под назором, када су ншли и враћали се са предавања. Видели смо, да је успех, што су га језујите постигле, био, које у томе, што су веома уско саме одредиле задатак, који је мало даље ишао од учења латинскога стила, које у томе, што су своје ученике брижљиво одгајивале, а то се одгајивање често изопачавало у чисто механичко вежбање. Али тежиште је њнхова утицаја било у начину, којим су они подстицали опасну снагу утакмице. Они ученици који се највише одликоваху на крају свакога месеца, добијаху чин претора, ценсора и декуријона. Разред је био подељен на два дела, названа Римљани и Картигињани, Грци и Тројанци. Ученици сеђаху један према другоме, учитељ у средини, на стенама вишаху мачеви, копља и штитови, које противничке стране ношаху у тријумфу као награду за победу. Ова ученичка борења одузимаху велики део времена. Језујнте установише јавне школске свечаности, на којнма ученици приказиваху, а родитељима се ласкало. Онн су писали сами своје школске књиге у којима захтеви добре наставе не беху тако важни као религијски предметн реда. Изводе су више ценили но чптава дела; ако класике нису могли дотерати на свој укус, то их нису никако ни читали. Какав суд можемо донети о језујитској настави у целнни? Она заслужује хвалу у два погледа. Прво је одржала достојанство литературе у доба, које беше и сувише склоњено, да се на њ утиче са гледншта практичне користи. Она је одржала пзучавање грчкога језика у Француској на вишем степену но унпверснтет, и одупрла се нанадима незналнца — родитеља на тврђаву јелинства. Друго је озбиљно поставила себи да схватп природу и характер појединога васпптаника, и да начин васпитања доведе у склад са духом, који га прима. Какви било да су били мотиви .језујита за задобивање наклоности и оснгуравање оданости у деце, коју су одгајивале, каква било да је била њихова жеља, да развију нндивидуалност, коју су оне тражиле, илн да је затру у клици и засаде нову природу на њезпно место, — мора пм се признати, да је милошта н брига, коју су показивале према својим васпитаннцнма, била нова полазна тачка у васпитању, и да је постала саставним делом свакога разумног система од то. доба. II ту се наша хвала мора завр14 *