Delo

24 Д Е Л 0 Кад изван раја прве сниват ћемо ноћи. Ал пази, што ћеш сањат, сутра ћеш ми рећи! Проказат сан ће први пут нам к бољој срећи! Но — тнштн ли те што? Јел’ узглавље ти право? У реду све? Тад снивај! Сутра устај здраво! Ах жпвјет — која сласт — у твом је загрљају!“ Њој Адам слатке р’јечн у свом рече вају: „Ај, није мени меко, јер лежим на маху, Ал твоје њежне руке лог ми настираху! Да, твоја љубав силна, брижно срце твоје, Да, то је мекан лежај, то узглавље моје! Ал један дан смо ближе страшној судби, мила, И тад ће мед нас пасти страшна смрти сила!! II Адам гледне Еву: спавала је веће! Сред слатких живих р'јечи уснула од среће, А закључног му ваја нити чула није! Гле сретна као д'јете у санку се смије! Већ мјесец сребро просу по морској пучини„ А зв*језде искре свуд по небеској тишини. Узнесен чаром ноћи, уста Адам с лога, Под ведро небо носи дршћућа га нога. Ко рубин с неба титра Алдебаран бајно, Карева сва у злато одјела се сјајно, Ко алем сјајни бл'јешти Мизарова глава, А Херкулу на груди Љубица је плава; У Ориону пламти жарка зубља ратна, Плејада њежних бјежи пред њим чета златна„ Небеска Кола ватру ноћу просипају, А змајске очи као дв’је варнице сјају; Смарагдов прстен носи Андромеда Вадивљен Адам чуда та небеска гледа. Тад дпвну своју жену оком омилова, Ал ко да зачу клетву, што рече Јехова, Да смрт је негдје чека пакосна и кивна, II распашће се, струнут она уда дивна, Да у прах ће се распаст та божанска ружа„