Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКНХ 239 ■он је обухвати око паса, како би ту своју љубав што простију имао ближе до себе. Али кад се његова испала брада истаче још више, што се обично дешавало кад год би почео занесеније говорити, Линета га стаде молити да се окане таквог начина говора, јер од тога долази некако суров, а она волп да впди око себе весела лица. Други пут рекла му како се синоћ после веслања по језерцу толико уморио, да је гласно, дубоко дисао. Није му хтела одмах казати да њу то „инервира“, али ништа толико као кад се неко јако умори па стане дахтати. Говорећи то скиде шешир и поче њиме хладити лице. Подигнути тако поветарац подпже њене светле власи те у зеленој сенци од јововине, кроз чије лишће овде онде пробијаху сунчани зраци, она изгледаше као каква визија. Завиловски је жудно гутао очпма а у њеним речима гледао захвалност раздраганога девојчета. Можда је у њима било и још нечега више. али он ничега више није тражио, нити налазио и то баш због тога што је његова љубав, поред све своје силине, проста. (Наставпће се)