Delo

ЛЕКЦИЈА ПРАВИЧНОСТИ 377 нагао да чита најскорашњији журнал, врата се из коридора у кабинет отворише и уђе Марија Михаиловна. „А, дакле, ево сад ће отпочети!“ — рече у себи Петар Васиљевпћ и не само да остави свеску на сто, но је н затворн. Он је увидео да ове вечери нема читања. — Ти знаш, Пећо, ја све идем по собама и мислим о Андрији. Ах, бедни Андрија... — рече Марија Михаиловна, седајући за диван. — Да, он је бедан! — одговори Петар Васиљевић. — Помисли, какав је ужасан положај! — Положај је сраман — рече Заботов. — И зар ти, Пећо, ништа, баш ништа не би могао да учпниш за њега? — Врло мало, драга моја... Могу узети аконто хонорара — највише двеста рубаља. — 0! А њему треба хиљаду шест стотина... — Да, као што видиш, моја могућност одвећ је далеко од његове... Неопходности. — Пећо, та то је ужасно! Помислп само шта му грози... — Ја сам о томе већ мислио... Њему грози, вероватно, удаљење из службе; а може бити и лишење свију права... Но, видиш ли, да је он сам раније о томе мислио, ништа од тога не би било. — Пећо, ти знаш при каквим је околностима то било! Та он је спасао друга... — Ако је он и доиста спасао, то је он радио за туђ рачун туђим новцем; ја у томе пак не видим никаква подвига... — Пећо!... — Ни најмањег. Представи себи, да је нужно одвући кола, рецимо, у колима лежи смртно рањени човек, кога треба одвести у болницу — а нема коња. Ну, ако се упрегнем у кола и сам одвучем њега у болницу, то значи да сам га ја одвезао; а ако бих ја место себе упрегао на пример тебе у кола, то би га ти одвезла а не ја. — Али он је ризиковао, Пећо... — Да, туђим новцима... — Па он је ставио на коцку своју каријеру. Како ти то не разумеш?... — већ са видним раздражењем говораше Марија Михаиловна. — Драга моја, када се ма шта ставља на коцку, то треба