Delo

378 Д Е Л 0 да се има одважности и да се изгуби... Он пак ставио је на коцку а пред пзгубљеним се зауставио. — Ти си жесток, Петре Васиљевићу; ннкада нисам мислила, да си тако жесток. — Рецимо, Масјо, да сам жесток; но ти, како видим, мислиш, да сам дужан и да могу нешто учпнити да спасем твога брата. Шта то могу учинитп? — Петре Васиљевићу, он ти је говорио, да ће кроз месец дана имати новаца. — Нека је тако. — Ну, значи, за месец дана може се ризпковати... — Чиме? Вар ми имамо такав новац, којим можемо ризи- ковати? — Ми, наравно, не, али ти... код тебе... Тн би могао, кад би хтео... — Дати њему туђ новац? Ти право велиш, да бих ја могао кад бих хтео; али ја то никад нећу хтети. Марија Михаиловна устаде. — Ти говорпш као себичњак; ја се нисам томе од тебе надала; теби су принципи милији но све друго, милији но однос према блиским људима. Ти си готов и мене да избациш на улицу из принципа! — Драга моја, — мирно рече Заботов: — ти мислиш да сваки човек који не краде, чини ово из принципа! Али уверавам те, да има честитих људи, који не краду просто за то што су честити људи и никада не мисле о принципима. — Понизно захваљујем за пребацпвање! Но мој брат није крао, но спасао друга. Или ти, може бити, сумњаш у то? Нека би само ко казао, да се он тиме сумњичи... — Извини, ја не само што сумњам у то, него сам чак потнуно уверен, да је то неистина! — мирно рече Заботов. — Петре Васиљевићу! — Умири се; ти си готово и сама уверена у то. Ми п сувише добро нознајемо Андрију Михаиловића, те да паднемо у заблуду. Он игра на тркама и опкладама и нросто сав се предао томе, у чем је и проиграо тај новац... II ја јако подозревам, да ти је он то казао. Ево, гледај ми право у очи и реци, да је ово неистина. Ну Марија Михаиловна, у место да га погледа у очи, извади џенну мараму, притнсну је на очи и поче плакати.