Delo

386 Д Е Л 0 Хрватски је народ примао с усхићењем ријечи свога сина, који је у културним и полнтичкнм пословима већ водио велику ријеч. Но ми смо спромаси; наша велика и богата господа још и данас не осећају особитих брига н дужности спрам народа, јер се право не могу да снађу у дијељењу власти између себе и пука. За тојеријеч Штросмајерова остајала неколике годпне тек набаченом мишљу: свн бн жељели имати од старе правословне академије (јуридичкога факултета) универзитет — али нијесу ималн снаге да прнступе к послу, јер им се није чинило, да је хрватски народ способан за тврђу просвјете и слободе. Велики дух као да је чекао, што ће рећн на његову мнсао позвани синови. Но они су ту мисао још мање схватнли него ми сиротиња. Није остало друго, већ да говорник у сабору од 1861. године и опет проговори у првој згодној прилици. „Свпјест и дужност прва је ствар на овом свијету, којој се све и част и иметак и исти жнвот жртвовати има.“ Овако је себп тумачио Штросмајер јунаштво сигетскога јунака, кад му се у Загребу славила тристагодишња успомена. С оваквом свијести о дужности схватања и ђаковачкн владика свој положај, своје звање у доба, кад није одлучивала сабља, кад није било Турака, да изазивају на мејдан јуначки, али је било попотреба, које су изазивале на мејдан просвјетнн. II ђаковачкп просвјетитељ се први и опет огласи с 50.000 форината као даром за универзитет да „жртва Николе Зрнњскога под Сигетом не остапе без икаквог плода.“ Тиме је материјални темељ ударен за највиши институт, што га један народ може за сада да добије за промицање просвјете. Мислим да би било одвише једнострано схватање Штросмајера, кад бих споменуо само то, да је он 1866. у славу Зрињскога дао ону суму новаца. Хрвати су се до тога времена највећма поносили тиме, што су на своју велнку штету ломили копље кроз вијекове, да сачувају своју груду од нашега стољетнога ненријатеља. Но бранећи свој дом били су прнсиљенн да нануштају тековине напретка културнијега свнјета. Жртве у крви остајаху без плодова. У своме писму 1866. године ђаковачкп владика отворено рече своме народу: сви наши успјеси у крвавој борби бијаху узалудни; не ћемо ли н даље да тако буде, хајде, браћо, да нрнонемо онамо, гдје ће бити плодова за нас, а не за друге. Проучавајте своју нсторију, али н учнте пз ње, да само иастојање око књиге, да просвјета може да до-