Delo

16 Д Е Л 0 ника, не само што су у Пталији имали најбољу прођу, него се онда налазило и доста људи, који беху способни да их подвргну стручној процени. Та је околност благотворно дејствовала на унутарњу вредност савремене јелинске уметности, и много допринела да она, на самом исходу свом, дочека још једну знамениту епоху. Из мешања њеног с римским елементима и из оне неосујетљиве размене, која се сама од себе почпње да врши, чим се ове културе, ма како различне биле по висини, додирну — излучио се, као природна последица, један комбинирани стил, који је у себи помирио веселост .јелинске душе с озбиљношћу римскога темперамента. Када ое Хришћанство појавило, СотрозКа — стил бпо је у пуноме цвету, а његови споменици беху расејани по свој римској империји. Поникло у једноме народу, у кога смисао за лепоту форме никад није ни био развијен, Хришћанство је са својом суморном теоријом о небесном царству морало доћи у опреку с религпјом, којој су земаљска блага била преча. Култ Диониа, вечито мамурнога бога штедрога чокоћа и пенушавог вина, и обожавање Венере, дражесне заштитнице безбрижне младости н земаљске љубави, били су тад у јеку. Том насмејаном свету, који је и саме богове скинуо на земљу, морали су свети оци хришћанскп изгледати врло комични, када се гнушаху сликарства и скулптуре, и када у лепоти тела откриваху увреду ока и морала. Речита проповед св. Павла у Атини, испред кипа једне Афродите с Милоса или Аполона Белведерског, изгубила се као глас у пустињи. Зар бог да буде ружан; зар сме тело једнога бога бпти трошно и наказно! Ко може таквога бога волети — тога мрачнога бога, који онима што у њега верују крати свако задовољство на земљи?... Људе класичког доба навикнуте да искључиво у оном што је позитивно траже смисао и лепоту живота, отуђивао је од себе мистицизам првобитнога хришћанства. Ма колико да је у то време и само њихово веровање у егзистенцију сопствених богова било донекле поколебано, ппак земљиште беше још врло непогодно за брзо успевање нових идеја, које су на људе чиниле дуго утисак фантастичних утопија. Стога је хришћанство било прииуђено да ради лагано, да чини уступке и да позајмљује од класнчне културе одећу за своје идеје. Народна јо уобразиља била навпкла да види предмете свога веровања насликане или извајане; народи верују кроз уметност. Хришћанство је осетило ту нстину и при-