Delo

354 Д Е Л 0 Ја нисам дворанин твој са смерном платом, Који за малу плату и воле мало, Нити је менп до ветра, до мача ми за вратом, До стопљених круна, и до грехова твојих стало. Грешила јеси некад за то без греха сва си, И мрљати те, за то тп без мрље све је Душом ти човек сродан ал без рода си, Ти, којој Време разно у утроби семење сеје. 0 страшна мати! штеди ме, ја нисам рекб, Већ молим те, не штеди милости твоје, Јер како би мени било да други неко Пред тобом узме ми ово место моје? Ја сам труба на твојим устима, фрула Твога звука пуна и звоика твојим дахом, Јазбине пузавих душа и веру што поста трула Гром твога суда пуни самрти прахом. Тп си на оргуљп свирач што изводи громе, А ја под ногом ти педал гордо худи, Кб зрак си ти пред којим се раздрте ноћи сломе, А ја му одблесак ношен на твоји груди. Згорећу пред тобом, пропасти, нестати ме Кб магле пруга над морем што пред сунцем црвена пада. Ал ти ћеш од јутра све до мрака волети ме. Мисли моје и душе од којих ми душа сјала. Јер измеђ ноћи и дана преплашене, Птичице оне што кроза сутон лете, С цвркутом. гле, у подне свака њих вене, Моћнога неба крајности страх је плете. Ја немам духа тог да затежем жице Ил попуштам их кад ми се како рекне. На руци ни царској пе знам да цвркућу птице Ннт знадем песме која се златом стекне.