Delo

ТРИ ПЕСМЕ ОД А. Ч. СВИНБЕРНА 353 Ал тад кад време претрчи дане њине, Сјај твога чела изненад откривени, Помрачи јутро и твоја рука скине Вео ноћп и дапа и ваздух пун страшнпх сеин. » И свет девички чпст и сјајан стоји, Го кб девојка истом новорођена, Небо ти лишено чисто свију зракова своји’ И земља све љубави своје чисто ослобођена. Јер земља сва је твоја, небеса цела, Твоје су све дубине, твоје висине; Пред тобом сенке су стварн и векова вела К6 краљн људскн без своје краљевине. Кроз гвоздене годпне, столећа тучних врата, На прагу векова што улазак сваки брани, Од вечери чекали смо све до јутарњих сата, Хоће л' твој срећни крок одјекнут по дворапи. По дворишту по ком не крочи сунчев зраче, По поду ноћи ког звезде ннсу такле. Има л’ унутри сјаја? Гле, тугом се мраче Гостију главе, губе се, већ су нзмакле. Свој блесак губе главе крунисапе, Свањује јутро и гуши гозбу гласну, Гаси дан добе тек буктињом обасјане, Пред твојим царством царевиие гасну. Зар оно неће доћи? Сумњај, пореци! А није л' то сад већ на вису муња твоја? И нада мном затвара очп, реци, Зар онн да дрхте којн те воле кб ја? Ја сам, о Мати, харфа у руци твојој, Све жнце ми љубав за те затегла је, Ми двоје се рвемо у љубави својој КГ* ветар с морем, што моћи се његовој подаје. Дело, кљ. 36. 23