Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 373 њега очајни упечатак, и замишљам шта је могло битн са човеком тако окривљеним а тако бујне маште, кад је уз то још видео: да њега криве, кад је разумео да се све може изопачити, изврнутп, да се може метути под ноге разум, истпна и најобичније његове правице, па се после заклонити за Бога. Мене то прво није дирало, али кад сам опазио тај цинизам, и оно потпуно одсуство морала одмах сам се запитао: да ли ја нисам полудео, и да ли нису истина и честитост на овом свету само једна обмана. Ту Полањецки стаде нервозно чупати браду, толико га узбудила и сама помисао на писмо госпође Броничове. Швирски пак рече: — Сад, само, ако верујеш у Бога, сада можеш слободно пљунути на живот. Васковскн стаде трти руком чело, па поче као сам за се: — Да. Виђао сам их и таквих... Има људи који верују не из љубави, него можда једино зато што је атеизам банкротовао... као из неког очајања. Ко уобрази да тамо негде, иза овог света, нема оца милосрдног, који ставља руку на сваку несрећну главу, него неко неприступачпо, непроницаво н равнодушно бнће, онда је све једно као кад би веровао у нпрвалу; тада би он био само појам, а не љубав, не би га могли волетн, тада се пљује на живот. — Лепо, лепо одговори прзница Швпрски — алн сад Завиловскп лежи с разбивеном лобањом а оне лепо отншле на море па живе по вољи. — Од куд вп знате даје њима лако? — упита Васковски. — Зар је побожан бедан! — А ја вам опет велим да су то несрећна створења. Не може се истина бацити некажњиво под ноге. Оне ће убеђиватп једна другу у различите ствари, али неће постићи уједно да се убеде да су поштовања достојне; почеће се у тајности радити. II, најпосле она оданост коју имају једна према другој пртворпће се у скривену одвратност. То мора доћи — Зар су побожни бедни? — понови Швирски. — Милосрђе је Божје за рђаве, а не са добре — заврши Васковски. Дотле се Бигјел разговарао са Полањецким о госпођици Завиловсковој н дивио се њеној доброти и срчаности. — Ала ће свет да оштрн језик због тога! — рече.